Piše Ivan Mrđen: Legenda o Ludom Laletu

A prvih deset tura bilo je samo smeće, koje je čovek koga svi znaju po nadimku Lale godinama gomilao u svom dvorištu. Pre tačno deset godina, u proleće 2014. pojavio se Kristijan Golubović (poznati lik sa beogradskog asfalta, koji je u međuvremenu u nekim medijima sa hronike prešao na kulturu i obrazovanje), pa je, uz obećanje da će srediti taj plac, srušio ogradu i posekao trešnju, čime je koliko toliko, bar preko leta, skrivan više nego ružan prizor.

Na kraju je samo odneo sav metal koji je mogao da se proda i ostavio još veće ruglo. Posle je grešni komšija Lale pakovao smeće u velike najlone i od toga pravio ”ogradu”, a smrad se širio čitavim krajem.

Više komšija je zvalo komunalnu policiju, odakle su ih uredno usmeravali na komunalnu inspekciju Opštine Zvezdara. Tamo postoji “dežurni telefon”, gde vas saslušaju (ako imate strpljenja da ga vrtite ceo dan), ali ništa ne preduzimaju. Kažu, ako hoćete da dobijete izveštaj šta je inspekcija uradila, morate da dođete u opštinu, podnesete pismenu prijavu i na to platite taksu.

* * *

Godinu i po dana kasnije, u septembru 2015. na „Farmi“ se, kako je to zapisao „Blic“, Kristijan Golubović hvalio kućom od četvrt miliona evra, kojom se širio miris razduvan ventilatorom iz kade pune njegovog omiljenog parfema.

A mi na Zvezdari smo i dalje iza zatvorenih prozora gledali razrušenu Laletovu kuću i zapušavali noseve kad prolazimo pored gomile smeća u isfronclanim plastičnim kesama, koje su razvlačili pacovi i ostale „domaće životinje“. To nije smrdelo samo gradskim komunalnim policajcima i opštinskim komunalnim inspektorima, kojima je izgleda, kad bi prošli kraj tog rugla, “zamirisalo” nešto iz Kristijanove kade…

* * *

Moj zapis iz tih dana bio je povod da mi kolega Živan Lazić pošalje komentar kako “komšija Lale sigurno ne bi tako prošao da nije ulazio u nekakav aranžman sa ljudima iz polusveta”.

Priča je ipak mnogo komplikovanija. Taj Lale je lik za sebe, jedan od onih ne tako retkih Beograđana koji sakupljaju sve što im dođe pod ruku, pa je vremenom prepunio svoje dvorište raznim "sekundarnim sirovinama", ali se to nije videlo dok je bila ograda, a iza nje velika trešnja... Kad se u komiluk doselio K.G. i počeo da “sređuje” Laletovo dvorište tako što je srušio ogradu, isekao trešnju i odneo sve što je moglo da se proda, nama je u prvi mah laknulo, jer su se opštinari godinama pravili blesavi, donosili rešenja da Lale sam ukloni taj krš, a onda kao ne mogu da ga nađu i uruče mu takav nalog.

Na kraju je ostala samo gomila smeća, od koje nesretni komšija nije mogao ni da priđe svojoj kući, pa je vremenom potpuno prestao da dolazi.

* * *

Komšija Lale (pravo ime mu je Tomislav) nekad je bio gradska faca, igrao je u prvoj postavi mjuzikla “Kosa” u Ateljeu 212, ali ga negde stiglo to ludilo i napravio je otpad i od svog dvorišta, i od svog života. Ne zna se tačno razlog, ali svakako je bilo početkom devedesetih, kad smo govorili “ko sad ne poludi – nije normalan”.

Zato nije isključeno da je i njemu u njegovoj situaciji Kristijan izgledao kao “nekakvo rešenje”. Problem je što se, zahvaljujući ružičastim prodavcima magle, sada taj “čovek iz polusveta” i njemu slični celoj Srbiji i svima koji žive otpade od života - javljaju kao nekakvi idoli!

Laku noć!