Piše Ivan Mrđen: Čovek sa tri rođendana

Možda i zbog toga što je on autor izreke, koja podjednako liči i na aforizam i na narodnu poslovicu - “najviše se voli prvo dete, druga žena i treća rakija” - Cokan je 14. februara sada već davne 2017. prestao da ne samo da prihvata “može li jedno piće i za vas”, već se i potpuno odrekao te vrste užitka. Kasnije se šalio da je on tako pomirio one koji tvrde da je to praznik ljubavi i zagovornike svetkovine u slavu vina, jer je “baš tog dana ostavio svoju najveću ljubav rakiju”.

Život je namestio da je 17. novembra iste te 2017. na putu za njegovu rodnu Ivanjicu Milan preživeo tešku saobračajnu nesreću zajedno sa prijateljima Mladenom Lazićem, Radovanom Bogojevićem i Radosavom Vukasanovićem, pa su njih četvorica narednih novembara slavili taj dan kao novi rođendan.

Posebno je bilo svečano već 2018. godine, kad je u “Starom bunaru” predstavljena druga knjiga poezije Mladena Lazića, pod naslovom “Dupe uzvraća udarac”, iz koje prepisujem pesmu pod naslovom “Samoubilačka”, što opet nema nikakve veze sa činjenicom da je autor ujedno i upravljao totalno uništenom “škodom oktaviom”:

“Jebeš tradicionalne vrednosti, savremene su u prednosti.

Razna tehnološka sranja, ubiše nam osećanja.

Postali nam računari, i ortaci i drugari.

Porodici cena pada, mobilni nam životom vlada.

A kad bude jednog dana virtuelna i kafana, i s mašinom kad krenem da pijem – tad ću na mestu da se ubijem!”

* * *

U toj nekoj budućoj “virtuelnoj kafani” teško da će biti mesta za nekoga kao što je Milan Ocokoljić Cokan. Njega ćemo, osim po nesvakidašnjoj ljubaznosti i predusretljivosti i neverovatno širokom krugu prijatelja i ljudi kojima se u svakom trenutku mogao da obrati, pamtiti i po izuzetnoj duhovitosti, po sposobnosti da u svakom momentu uzvrati na najbolji mogući način.

I zbog toga se niko nikad nije naljutio, kao jednom prilikom stariji Nenad Bjeković, kad su se u gornjoj sali “Bunara” okupili partizanovci iskreno zabrinuti za sudbinu svog kluba, a Cokan ga, iako se znaju već decenijama, rekao: “Izvini, kažu da si bio dobar fudbaler, ali ja sam mlađi ćovek pa te se ne srećam.”

Isto je bilo kad su jednom sedeli Miodrag Živaljević i Refik Kozić, obojica bivši fudbaleri Partizana, a Cokan rekao Koziću da je “baš juče bio u kafani njegov brat od strica” i puno ga pozdravio. I dok je ovaj počeo da objašnjava kako nema brata od strica, stiglo je “objašnjenje” da je dan ranije u “Starom bunaru” bio košarkaš Marko Jarić!

Kad se beogradska matičarska legenda Radivoj Mrđa jedne srede nije pojavio na uobičajenom druženju sa prijateljima, pa naredne ispričao kako je čitavo popodne bio zaglavljen u liftu, Cokan mu je miro rekao: “Zato mi na Banjici imamo po dva lifta u zgradi, pa kad se jedan pokvari pređemo u drugi…”

Odbolovao je prerani odlazak mnogih stalnih gostiju “Starog bunara”, sa kojima se družio još od “Stadiona” i “Sporta”, pa bi tih dana o svakom ispričao po neku lepu anegdotu. Posebno ga je pogodila iznenadna smrt glumca Milorada Mandića Mande (1961-2016), koga je kasnije najčešće pominjao u urnebesnoj priči kako je jednom “vozio” avion od Tivta do Beograda, jer ga je u pilotsku kabinu pustio čuveni Steva Vitas, dok je na svom sedištu premirao od straha glumac Marko Nikolić (1946-2019)…

Svojevremeno sam Cokanu poklonio primerak “Ježa”, pošto sam ga pomenuo u priči “Uniforma i regengot”, a on mi ga je sledeće srede vratio uz komentar: “Ovo su nekad bile novine za humor i satiru, a sad sve što pišu ozbiljno i istina!”

* * *

Milan Ocokoljić mi je prethodnih aprila govorio da je mnogo važnija činjenica da je na današnji dan, 1. aprila 1924. godine u Kruševcu, rođen nezaboravni glumac Miodrag Petrović Čkalja. Nije ga lično upoznao, ali je o njemu znao gotovo sve, od toga da je još 1946. postao član Dramskog studija Radio Beograda, da je popularnost stekao u emisiji „Veselo veče“, a u prvoj seriji Televizije Beograd „Servisna stanica” proslavio se likom kuvara Jordana, te da je ostvario veliki broj uloga u pozorištu, filmovima i TV serijama, od kojih se najduže pamti Živadin T. Jarić iz “Kamiondžija” sa legendarnim Pajom Vuisićem.

Ne znam koliko će aktuelna vlast imati volje da obeležava stogodišnjicu Čkaljinog rođenja, jer se on u drugoj polovini devedesetih godina prošlog veka povukao iz javnog života, da bi se angažovao u jesen 2000. u predizbornoj kampanji demokratskih snaga, kad je srušen režim Slobodana Miloševića. Umro je 20. oktobra 2003. u Beogradu.

Nešto najlepše i najdirljivije o legendarnom glumcu pročitao sam u kolumni njegovog sina, reditelja i dramskog umetnika Čedomira Petrovića, koji je pre tri godine prerano preminulog Đorđa Balaševića (1953-2021) uporedio sa svojim ocem:

“Jednom, pred kraj, rekao sam ocu – Ti, Mile, imaš najveću nagradu na svetu… Kao što bih i danas rekao Đoletu.

Ti, Đole, možeš u svako doba godine i dana i noći zakucati na vrata bilo koje kuće u nekom makedonskom zabačenom selu ili na kraljevskom Cetinju ili u Hrvatskom zagorju, Dolenjskom i Gorenjskom u Sloveniji, Mostaru, Sarajevu, u Somboru il’ na nekom od vojvođanskih salaša, Šumadiji blagorodnoj…

Možeš u gluvo doba noći il pred zoru zakucati i svako će ti otvoriti vrata i obradovati se kao najbližem rodu svom i izljubiti i ponuditi rakijom i vinom i podeliti sa tobom večeru i prostrti svežu posteljinu i zadržavati da ostaneš još dugo i pratiti u zavežljaj malo hrane za usput…

Mali broj ljudi može imati takvu nagradu!”

* * *

Prvi dan aprila smo godinama slavili i kao rođendan Studija B, osnovanog sada već davne 1970. godine. I danas će se u sali Međunarodnog pres centra (u 13 časova) okupiti oni koji su taj radio i tu medijsku kuću stvarali i u taj veliki poduhvat utkali najbolje godine svojih života.

Nadam se da mi moji prijatelji koje tamo srećem poslednjih nekoliko godina neće zameriti što sam se, pišući o ovim prvoaprilskim rođendanima, prisetio naslova pozorišnog komada i filma po kome mnogi pamte najboljeg komičara nekadašnje Jugoslavije – “Bog je umro uzalud”!