Na aerodrom u Abu Dabiju sam stigao u nedelju u tri sata ujutru, odakle sam Wizzerovim autobusom nastavio ka Dubaiju, mojoj prvoj destinaciji tokom naredna tri i po meseca.
„Svetski šampionat je u Kataru, a svi idu u Dubai“, rekao mi je moj saputnik, tridesetogodišnji Amar, aludirajući na sve što može biti problem ljubiteljima fudbala i naročito piva u zemlji domaćina odmeravanja snage najboljih svetskih reprezentacija. Minus Italija…
PROČITAJTE JOŠ
On već tri godine živi i radi u Londonu, ali je fudbal zavoleo još kao dečak u Indiji, gde navija za srpskim kladiocima dobro poznat klub Goa (uvek dođe tri plus, osim kad se na to opkladite). U Engleskoj navija za Brentford, koji je već pomenute manijake bacio u očaj poslednjeg vikenda pre pauze, pobedom nad Mančester sitijem, i to u gostima…
Moj engleski je najbolji kad se priča o fudbalu i kad mojim sagovornicima to nije maternji jezik, pa smo tako nas dvojica ubijali zamor razgovorom o najvažnijoj sporednoj stvari na svetu, da se samo jednom poslužim tom čuvenom ostrvsom izrekom. Kad je čuo da sam iz Srbije, Amarova prva reakcija bila je „Mitrović“, tek da ne bude dileme ko je u ovom trenutku naš najbolji i najpoznatiji fudbaler.
Pohvalih se da ću gledati uživo prve dve utakmice Srbije u Kataru, na šta je moj sabesednik samo uzdahnuo i rekao „svaka čast“. „Vi možda niste svesni koliko je to velika stvar kad vaša reprezentacija igra na Svetskom prvenstvu. Nama u Indiji je to već dugo samo san…“
Nobelovac Sol Belou je pisao da „ko traži sreću, morao bi da se spremi za loše rezultate „. Toga sam se prisetio u tom trenutku, strahujući od našeg već tradicionalnog neumerenog optimizma uoči velikih sportskih događaja. Kad je samo nebo granica…
Kao da nam nije dovoljno što smo tamo gde nije pet šestina svetskih nacionalnih timova. Uključujući i Italiju, of course!
*****
BONUS VIDEO: Podcast Snaga uma: Marko Vidojković