„Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća“, pisao je nobelovac Ivo Andrić.
Juče, 20. novembra, navršilo se tačno trideset godina od kako smo moji prijatelji, od tog dana i braća, Dušan Vujanić, Velebit Vejinović, Zoran Nikolić „Zozon“ i ja, putujući na slavsku večeru kod vlasotinačke urbane legende Dragutina Kostića „Culina (1947-2015), doživeli tešku saobraćajnu nesreću kod Aleksinca.
Svih detalja ni danas ne volim da se setim, pa ću priču skratiti na ono najbitnije: u jednoj desnoj krivini kamion sa turskim registracijama nastavio je da ide pravo, dok smo ga mi preticali, pa je u nekoliko narednih sekundi naš automobil prignječen između njegove karoserije i zaštitne ograde, škripa metala i varnice su trgli vozača kamiona, a mi smo se od inercije okretali po putu kao ringišpil…
Srećom, niko nije naleteo (petak veče, kraj 1992. godine, nestašice benzina), pa smo imali vremena da olupinu „citroena BX“ izguramo sa kolovoza. Automobil je kasnije otpisan kao „totalna šteta“, a nas četvorica smo, nekim čudom ali i zahvaljujući prisebnosti našeg vozača Duleta, prošli samo sa minimalnim ozledama.
PROČITAJTE JOŠ:
U naredne tri decenije preživeli smo „ratove u kojima nismo učestvovali“, svetski rekordnu hiperinflaciju, bombardovanje, mnogo presudnih izbora, Peti oktobar, Koštunicu, Tadića, sve do ovog „zlatnog doba“ i još malo pa doživotnog predsednika… Događaji i političari se smenjuju, mi opstajemo, jer smo na vreme naučili da je najvažnije u životu imati prave prijatelje…
Bilo je prilika kad sam, putujući autoputem ka jugu, pokušavao da prepoznam tu našu krivinu. Mada, kad ponovo pročitam prethodni pasus, shvatam koliko je tačan poznati aforizam „Laleta“ Bojičića: „U Srbiji ste uvek na mestu nesreće!“
****
BONUS VIDEO: Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?