0
Na današnji dan, pre tačno 49. godina, počeo je moj pripravnički staž u “Večernjim novostima”. Uz izvinjenje koleginicama koje su kasnije menjale ili dodavale prezimena i iskren pijetet za preminule, mogu i danas da “iz glave” nabrojim svih petnaestoro mojih “klasića”: Anđelka Jekić, Dragana Minić, Mirjana Smiljković, Ljubica Ivan, Jelka Đurić, Slavica Vučković, Draško Slomović, Predrag Mrmak, Ivan Jovanović, Grujica Spasović, Rade Milosavljević, Sekula Krstajić, Duško Milovanović, Mihajlo Ješić i Slobodan Pešević.
Primljeni smo posle nekoliko testiranja i dvomesečnog probnog rada na konkursu koji je vodio legendarni Jug Grizelj (1926-1991), u to vreme ugledni kolumnista “Novosti”. Kasnije smo saznali da se prijavilo više od pet stotina “mladih ljudi, zainteresovanih za novinarski posao”, kako je stajalo u oglasu, uz napomenu da je “završen fakultet poželjan, ali ne i presudan”.
Krajem avgusta 1973. na finalno testiranje pozvali su nas stotinak. Nikad neću zaboraviti trenutak kad je Jug, pre nego što smo počeli da odgovaramo na postavljene zadatke, pročitao pet, šest imena i zamolio prozvane da napuste veliku salu na šestom spratu “Borbine” zgrade. Uz objašnjenje: “Izvinjavam se, ali za vas su intervenisali da budete primljeni, što je suprotno duhu ovog konkursa!”
Tada sam se prilično uplašio, jer mi je veče pre toga u čuvenom Klubu radnika društvenih delatnosti na prvom spratu zgrade broj 15 u Čika Ljubinoj ulici izvesni “Kokan”, kolega sa Fakulteta političkih nauka i sin nekog republičkog funkcionera, pompezno rekao “ništa ne brini, ćale je sredio da obojica budemo primljeni”. Srećom, pokazalo se da je to bila prazna priča, jer Grizelj nije prozvao ni njega ni mene, a kasnije se na spisku pozvanih na probni rad, među četrdeset odabranih, našlo samo moje ime.
Da budem iskren, posle te nepotrebne drame bio sam uveren da “idem dalje”, jer sam jedan zadatak “rešio” tako što sam napisao komentar sa istim stavom kako je nekoliko dana kasnije na tu temu objavljeno u Grizeljevoj kolumni “Iz mog ugla”.
Probni rad za sve je počeo 1. septembra, ali sam ja zamolio da mi, zbog obaveza na fakultetu, dozvole da dođem tri nedelje kasnije. Kad sam se ponovo pojavio u Jugovoj kancelariji, prvo me je upitao šta sam uradio na ispitima, a onda mi rekao da biram hoću li da budem u grupi Staše Marinkovića, tada šefa Deska, ili kod Zorana “Budže” Markovića, urednika nedeljnog broja…
Meni su, ruku na srce, u tom trenutku bila nepoznata imena obojice čuvenih kolega, pa sam upitao da li mogu da se raspitam, ne znajući da sam time iskusnom uredniku pokazao da uvažavam prvo pravilo novinarskog zanata “kad nešto ne znaš, pitaj one koji znaju”. Praktikanti sa već tronedeljnim iskustvom mi rekoše da je Marković “duša od čoveka”, a da ih Staša “maltretira, cepa tekstove i stalno viče”, pa sam nešto kasnije još jednom dobio kredit od Juga Grizelja, opredelivši se da probam kod Marinkovića.
“Ako kod takvog urednika prođem, prošao sam”, objašnjavao sam te večeri mojoj devojci Mirjani u već pomenutom klubu. Nadam se da mi neće zameriti moje drage kolege i prijatelji, ali iz te Stašine grupe sam samo ja primljen za pripravnika u “Večernjim novostima”, dok su Zaga Vučković, Minja Tomašević, Bora Karaulić, Veliša Krsmanović, Maja Vojinović i Zoran Vučković “prekomandovani” u “Borbu”, koja je tada pokretala gradsku rubriku i otvarala širok prostor za mlade novinare.
U kojoj ćemo se većinom ponovo sresti krajem 1987. godine, kad me je Staša Marinković kao glavni i odgovorni urednik doveo za zamenika šefa Deska. U to vreme više nisam mogao, a ni hteo, da radim u “Dugi”, iz koje je prethodno oteran moj prijatelj Grujica Spasović.
Slučaj je hteo da sam o tome šta je značila Grujičina smena i u šta će se pretvoriti ova revija kad je preuzmu aparatčici i nacionalisti govorio tog proleća na Divčibarama na skupštini tada jedinstvenog Udruženja novinara Srbije, kad je za predsednika protivno volji Miloševićevih trabanata Save Kržavca i Voje Mićovića izabran upravo – Jug Grizelj.
Bez obzira na sve što se kasnije događalo sa “Večerniim novostima”, tim nekad uglednim, uticajnim i najtiražnijim novinama, sad, dok polako zaokružujem petu deceniju u novinarskoj branši, ne mogu da zaboravim kako je sve počelo.
Prvu vest objavili su mi u četvrtak 27. septembra 1973. godine, uz potpis “Š.N.” (Škola Novosti). Kakva je to škola bila, možda najrečitije govori podatak da su četrnaestoro koleginica i kolega iz te generacije (izuzev Grujice i mene), čitav radni vek proveli u “Večernjim novostima”.
Kad Jug odabere, to je za sva vremena…