0
U ponedeljak sam se pohvalio razgovorom koji smo u gornjoj sali poznatog dušanovačkog restorana „Stari bunar“ vodili koleginica Rada Đurić i ja, sve pred ekipom N1 televizije a za njenu autorsku emisiju „Da sam ja neko“ i najavio da će moja epizoda biti prikazana prvih radnih dana posle praznika, u standardnom terminu u 18.25 časova.
Juče sam najavio da ću nešto više napisati o Mirinom i mom najstarijem unučetu, gospođici Tamari Janjić koja će danas u Melburnu proslaviti već 24. rođendan. Istovremeno se navršavaju pune dve decenije mog maltene svakodnevnog “obraćanja naciji”, kako je govorio moj prijatelj Stojan Drčelić (1964-2022).
* * *
U aprilu te 2004. godine Blic je krenuo u veoma agresivnu kampanju, u kojoj je jedan od najvažnijih faktora bilo pokretanje posebnih dnevnih dodataka na po osam strana za Beograd, Novi Sad, Srbiju, Vojvodinu u Republiku Srpsku, po principu “misli globalno, deluj lokalno”. U najboljim danima samo je tiraž beogradskog izdanja iznosio više od 80.000 primeraka, što nedvosmisleno govori o uspešnosti čitavog poduhvata.
U početku je tome, moram da priznam, dosta kumovala i višednevna akcija nagrađivanja po petoro prolaznika sa Blicom u rukama sa po 10.000 dinara, što je u to vreme bila mnogo veća para nego danas. O tome svedoči i fotografija sa prve strane dodatka za ponedeljak 26. april, na kojoj je sa nagrađenim čitaocima uslikana tadašnja glavna promoterka, kasnije direktorka kompanije, godinama visoko kotirana u tradicionalnim izborima najmoćnijih žena i poslenika u medijima, danas ponosna vlasnica uglednog nedeljnika koji je u međuvremenu ostao bez većeg dela redakcije koji su svoj radar instalirali na boljem mestu…
Novim konceptom Blica bilo je predviđeno da se u donjem desnom uglu prvih strana tih dodataka objavi fotografija urednika i broj telefona na koji čitaoci mogu da se jave sa idejama, kritikama i sugestijama. Stajalo je to par dana i na beogradskom dodatku, čiji sam ja bio urednik, a onda sam pre punih dvadeset godina napisao: “Danas je četvrti rođendan moje unuke Tamare, tako da se neću baš često javljati na ovaj broj.”
Slučaj je hteo da se baš to dopalo mnogim čitaocima, pa su čitav dan zvali da čestitaju i ponosnom dedi i Taši (u to vreme našem jedinom unučetu). Zbog toga sam već sutradan objavio tekst kojim su praktično započela ova moja “primećivanja”, kako ih je jednom prilikom nazvao legendarni Radivoje Lale Bojićić; “Jedan Peđa pita gde ćemo sutra deliti nagrade. Ima nalepnicu, kupuje Blic, ali ga ne ineteresuje novac. Želi samo da upozna jednu našu promoterku. I tako se ulepšava Beograd.”
I tako iz dana u dan (osim nedeljom), sve do 4. maja 2020. godine, ukupno 4.950 komentara u Blicu. Hiljaditi sam proslavio 13. septembra 2007. bučnom zabavom za kolege, familiju i prijatelje u jednom od mojih omiljenih restorana („Palilula“), a sve zajedno je spakovano u četiri knjige, „Sa Beogradom na Ja“ (2004-2010), „Sa Tadića na Vučića“ (2011-2013), „Sa nadom u malo sutra“ (2014-2017) i „Sa mnom više nema šale“ (2018-2020).
Prvi komentar na portalu Nova.rs objavio sam na dan obeležavanja 40-godišnjice smrti „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“. I tako iz dana u dan (osim nedeljom, a u poslednje vreme ponekad i subotom), do juče ukupno 1.218 „pronađenih rezultata“. Jubilej sam obeležio „radno“ početkom avgusta prošle godine, tekstom „I tako hiljadu puta…“ u kome sam se prisetio da je na onoj proslavi iz 2007. govorio i Veselin Simonović (1959-2022), na čiji poziv sam i promenio „klupske boje“…
U pomenutom razgovoru sa koleginicom Radom Đurić, sebe sam, baš neskromno, uveren da sam ja neko, uporedio sa Novakom Đokovićem, u smislu da se u narednom periodu borim samo sa sopstvenim rekordima i godinama:
– Prvi tekst u novinama objavljen mi je 27. septembra 1973;
– radni staž mi se beleži od 15. decembra iste godine;
– kao penzioner neprekidno pišem od 3. oktobra 2014;
– od 26. aprila 2004. ukupno sam napisao 6.168 komentara;
– planiram da objavim bar još tri ili četiri knjige sa tekstovima sa našeg portala;
– u minule dve decenije javljao sam se iz Austrije, Francuske, Mađarske, Češke, Turske, Grčke, Bugarske, Nemačke, Australije, Singapura, Ujedinjenih Arapskih Emirata…
* * *
Uz ovaj, takođe jubilarni tekst, nedostaje mi još 497 „primećivanja“, pa da lepo zaokružim brojku na 6.666! Sadašnjim tempom to i nije tako daleko, taman do Tašinog 26. rođendana!
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare