Piše Ivan Mrđen: Sad znam kako čovek može da padne…

Možda je tome krivo i osećanje da nam se ovo malo klupko života mnogo brže odmotava nego dok je bilo mnogo veće i zamršenije, možda nas na takva razmišljanja teraju, sve češći i sve zabrinutiji, razgovori sa ispisnicima koji retko kad odmaknu od raznih boljki, terapija i “šake lekova za dobro jutro”, možda svemu kumuju i ova moderna vremena kad su svi opsednuti mladošću, zdravljem i lepotom, posebno kad stignu godine u kojima je sasvim prirodno biti zreliji, bolešljiviji i pomalo izmenjenog lika i gabarita...

* * *

Napisao sam pre dva dana da veoma često pominjem moje prijatelje koji više nisu fizički među nama, upravo zato što ne dozvoljavam da nestanu i sećanja na njih, ali zabašurih da sve više razmišljam da li su baš morali tako brzo da nas napuste. Pa se pitam koji su to signal zanemarili, koji su to bol prećutali onima koji bi se odmah zabrinuli i posavetovali odlazak kod lekara, šta su sve “preležali” na nogama, jer je uvek bilo nešto preče i važnije. Od njih samih, što se kasnije pokazalo kao tragična zabluda...

Nisam hipohondor u klasičnom smislu, čak naprotiv, na mnogo više simptoma reagujem čašom mlake vode (ili ‘ladnog piva) ili posezanjem za nekom pilulom iz kućne apoteke, ali je, u poslednje vreme sve češće, svaka reakcija mog organizma na sve u svemu ne baš uredan način života praćena i slutnjom “da nije to ono” o čemu nisu vodili računa moji prerano preminuli prijatelji, drugari i kolege... Ne traje to dugo, ni bol ni zebnja, pa tako i ja jedno prećutim svojim najbližima, a drugo sam sebi...

* * *

Jedna od situacija koju nikako nisam mogao da razumem kao početak nečijeg bolovanja bila je ona kad neko negde padne, pa posle toga sve krene nizbrdo, od stradalih kolena, kukova ili rebara, potresa mozga ili problema sa rukama... Pa se onda na to nadoveže nešto drugo, treće, premesti se nevolja u stomak ili na pluća, onemoćaju i čovek i njegovo srce... “Kako, bre, pao, gde je gledao, što se za nešto nije u’vatio...”, obično tako reagujemo mi nadobudni, uvereni da nešto slično nama nikad ne može da dogodi.

A onda đavo dođe po svoje, u obliku dva lepa bela psa, koji su me pre tri dana napala u sred bela dana u obližnjoj Učiteljskoj ulici. Naša Dunja koja baš zbog njih ne prolazi tuda na putu do škole i natrag, iako puno voli pse i razume se u rase i pasmine, rekla mi je da su to akite, te da su ih ranije držali na terasi a sad su u dvorištu, iz koga povremeno izlete razvalivši kapiju ako ih nešto na ulici iznervira...

Poput naše mirne labradorke Šapice, koju sam vodio na povodcu, zbog čega se jedan “beli očnjak” ustremio više ka meni nego prema njoj. Kasnije sam shvatio da me je ona, lajući i vrteći se u krug, u stvari štitila, sve dok se u jednom trenutku povodac nije obmotao oko mojih nogu, cimnuo me i oborio na kolovoz. Sa svih mojih sto i kusur kila, operisanim kukovima i načetim kolenima, pre nego što sam osetio udarac asfalta u glavu, pomislio sam “da nije to ono”, taj kobni pad posle koga više ništa neće biti isto... Ponajmanje ja, lično...

Sad znam kako čovek može da padne i kako to može da ima ozbiljne posledice, bez obzira što sam prošao sa nekoliko ogrebotina i hematoma, blagim potresom mozga i, zahvaljujući Šapici, bez ujeda besnog psa...

* * *

Drugi deo ove priče je iz one paralelne stvarnosti, koja nas zapljusne kad god se malo udaljimo od kuće. Imao sam sreću da u vreme kratke borbe dva psa i mog pada na ulicu tuda nije naišlo ni jedno vozilo, a još više da je iz prvog koje sam ugledao izašao jedan krupan čovek i podigao me na noge, obuhvativši me oko pasa... On je stajao još neko vreme da se uveri da mogu da nastavim da hodam, ponudio je čak i da nas odveze do kuće, žao mi je što nemam još neki podatak da mogu da ga potražim i zahvalim se na svemu...

Za to vreme iz dvorišta su istrčali jedna plavokosa devojka i neki momak, pa su neko vreme jurili svoje pse po ulici, jer je u međuvremenu izleteo i ovaj drugi. Kad su u tome uspeli, niti su mi prišli, niti su pogledali ka meni, iako su, u to sam siguran, videli da sam neko vreme bespomoćno ležao na ulici.

“Ja bih makar rekao izvinite”, dobacio sam im pre nego što su ušli u kuću, ali ni to nije bilo dovoljno da izazove makar kakvu ljudsku reakciju.

“Znate, komšija, oni su Rusi, oni često zaborave da zaključaju kapiju. Tu su već nekoliko meseci, a gazdarica koja je pre brinula o tim psima sad je u bolnici”, objasnio mi je neki moj ispisnik koji je uz mene hodao do školskog dvorišta, odakle sam pozvao moju Miru da dođe kolima po nas.

* * *

To “oni su Rusi” kao moguće opravdanje i alibi za nemar zbog koga sam mogao da stradam već danima mi odzvanja u glavi kao odraz naše nemoći da raznim siledžijama, kabadahijama i budalama, ljudima koji ne poštuju elementarna pravila života u zajednici, sve manje možemo da se suprotstavimo, a i njih sve manje briga za bilo koga drugog.