Piše Ivan Mrđen: Sređivanje počnimo od – podruma!

Hvala na pitanju, dobro sam, kukovi su hvala Bogu i doktorima Jasminu Pilipoviću (levi, 2016, Banjica) i Aleksandru Lažetiću (desni, 2024, Novi Sad) izdržali moju nevoljnu golmansku paradu, u glavi mi zuji kao i obično, jedino se bojim da sam povredio desno koleno... Tek da ne bude da sam se iz te baš neugodne situacije izvukao bez ikakvih posledica...

* * *

Veći deo jučerašnjeg dana proveo sam u podrumu. Majstorima koji nešto rade na našoj staroj kući zatrebale neke daske, a ja se setio da ih čuvam skoro dvadeset godina, dok su služile kao podloga za Tašin bazenčić u dvorištu. Kasnije smo betonirali podlogu, kupili jedan, pa drugi, pa treći, sve veći i sve dublji bazen, samo se naša prvorođena mezimica više nikad nije okupala u njima, jer se preselila u Australiju, zadnja pošta Melburn...

Kako to obično biva, inkriminisane daske su bile na dnu gomile velikih kutija za banane, koje smo sačuvali još iz poslednjih godina prošlog veka kad je moja Mira držala samostalnu trgovinsku radnju na Crvenom krstu, zapamćena po imenu “Tri sestre”, mada je najmlađa zbrisala u Ameriku, a najstarija pod izgovorom da hoće da završi fakultet usput ostala u drugom stanju i podarila nam već pomenutu gospođicu Tamaru Janjić. O kojoj ću, odmah da kažem, nešto više napisati u komentaru za petak.

* * *

A u tim kutijama ramovi sa starim porodičnim fotografijama koje smo zamenili novim, albumi sa zaboravljenih nezaboravnih putovanja, stare lampe bez sijalica i abažuri bez lampi, video kasete sa dečjih rođendana i prazni diskovi na koje smo planirali da prebacimo te snimke, stari udžbenici i radne sveske, kompleti novina iz perioda kad sam ih ja uređivao, mnogo starih kutija za cipele u kojima su ekseri, šrafovi i tiplovi, ventili za česme, klupka kudelje i kompleti gumica, kutije sa raznim bojama koje više nemamo ni na jednom mestu u kući, pa alat svih vrsta i brojeva, ovo posebno važi za francuske ključeve i rasparene komplete gedora, višak pločica koje takođe više nemamo, puna kutija vešalica za odela i košulje, štipaljke za zavese i kvake za prozore, velike šerpe za kuvanje ajvara i pekmeza, poslednji put skuvani još osamdesetih godina prošlog veka, plastične kante za mast, poslednji put zamašćene u prvoj polovini devedesetih godina kad smo preživljavali uz pomoć polutki preko sindikata, neispravna pumpa za dečji bicikl prodat nedavno preko limunda...

Ne bih više da vas podsećam da manje više sličan inventar imaju svi koji imaju podrum, tavan ili kakvu šupu. Da ne zaboravimo platneni bakin kofer u kome su još starije fotografije uglavnom nepoznatih ljudi, istorije njenih bolesti i razne diplome za udarništvo i jubilarne godine staža, pa kutija sa priznanicama za infostan, struju i telefon u poslednjih deset godina, “nikad ne znaš kad će da zatrebaju”…

Iako bez ikakve upotrebne vrednosti sve te stvari opstaju i mimo naše volje, upravo zbog toga da nas podsete da nismo od juče i da ne vredi živeti bez tragova o svom postojanju. Sad mi se čini da sam, prisećajući se šta sam sve juče držao u rukama, već iz nekoliko usputnih polurečenica mogao da predstavim veći deo mog i života mojih ukućana…

* * *

Neko ostavi galeriju slika, neko punu policu knjiga, ali ne treba potcenjivati ni sav taj krš po podrumima… Ako ništa drugo, bar znamo odakle treba početi veliko spremanje, i naših pojedinačnih života i društva u celini. Dok se još sećamo ko smo, šta smo i kako bismo želeli da živimo!