Piše Ivan Milićević: Šund burleska Lejdi Zage

Ovakvo nedostojno, nedopustivo i kukavno ponašanje gospodarice srpskog tužilaštva moralo je iz mesta da postane predmet postupanja, kako nadležnih organa unutar javnotužilačke organizacije, tako i onih državnih, koje bi u svakom normalnom društvu ovakvu individuu mometalno razrešile funkcije i pozvale na odgovornost.

Ali ne, to se ovde ne dešava. A i zašto bi? Kao da je ona jedina koja bez ikakvih posledica godinama unazad ponižava državu i sramoti građane koje predstavlja i na čiju otužnu neartikulaciju stranci iznose vaspitno-podrugljive komentare i neretko im se otvoreno smeju u lice.

Ne postoji grđi primer u istoriji Srbije da je jedan javni tužilac, pa još onaj vrhovni, zgazio etički kodeks i ovako brutalno ustvrdlao u zemlju profesionalni ugled čitave organizacije. Zna to i Etički odbor Visokog saveta tužilaštva, koji je ovom sramotom morao da se pozabavi, ako ni zbog čega drugog, onda zbog evidentnog uznemirenja javnosti.

Nažalost, od njih se može očekivati da se bave nepodobnim tužiteljkama Bojanom Savović i Jasminom Paunović, kao i da usput reaguju na izveštavanje „Nove“, koju svojim škrabotinama i demantijima istinitih činjenica uporno pokušavaju da predstave kao medijskog lažova.

Možda je sad svima jasnije zašto ova skupina eminentnih predstavnika tužilačke organizacije, koji čuvaju ugled profesiji s povezom na očima i vodom u ušima i ustima, nije bila sposobna da naglas izgovori sopstvenu odluku i nesporni zaključak da jedna Bojana Savović nikada nije prekršila etički kodeks u svojim javnim nastupima. Verovatno jer „gospodarica“ nije mislila tako. Dok je svoj „živi štit“ od američkog ambasadora Kristofera Hila molila da je uhvati za ručicu.

Ipak pitanje na koje još niko nije uspeo da odgovori jeste – šta je uzrok fobiji i patološkom strahu koji Zagorka Dolovac ima od novinara, a koji joj se vide jasno na licu, svaki put kad je neka kamera „uhvati“ u „ofu“?

Taj strah je toliki da tokom 547 godina svog mandata nijednom nije smela da stane pred novinarske ekipe i neposredno odgovara na pitanja. Čak i onda kada bi novinari dočekali neku priliku, ona bi posegla da l’ za „živim štitom (setimo se ministarke pravde koja je svojim bas-baritonom onomad zamolila Žanu Bulajić da ne uznemirava gospođu Dolovac), da l‘ sitnim galopom za rezervnim izlazima, predviđenim za slučajeve požara, zemljotresa, poplava i sličnih katastrofa.

Iz javnih tužilaštava često je dopirala informacija da ovakvim ponašanjem Dolovčeva zapravo pokušava da se sveti i naškodi vladajućoj kasti, koja joj više puta nije uslišila različite kadrovske želje i predloge. Budući da Dolovčeva ipak nije kuma Bojana Pajtića, niti uposlenik ove ili one vlasti, već mnogo „dubljih“ i dugovečnijih garnitura, teorija o tihom ratu sa SNS režimom činila se sasvim mogućom. Međutim, posle burleske sa Hilom, teško je poverovati da bi bilo ko, zbog obračuna sa bilo kim, bio kadar da sebe onako sroza i ponizi.

I nije Zagorka Dolovac samo višegodišnja paradigma zarobljenih institucija. Ona je paradigma naše stvarnosti i urođene sklonosti ka podaništvu. Paradigma vrhovne šefice koja redom sve postrojava, često i šikanira, kontroliše, preti, disciplinuje, dok je zauzvrat svi oslovljavaju iz milošte - Zaga. Paradigma šefice koja zna da šefuje samo u strogo kontrolisanim i zatvorenim uslovima, dok u onim „spoljnim“ iz mesta postaje prestravljena negledljiva kukavica.

Istina, još nije dosegla nivo da neko „spolja“ zbog nje lupa šakom o sto.

Samo da joj se otvoreno smeje u lice.