Poražavajući rezultati PISA testiranja, koji su pokazali da đaci u Srbiji „boluju” od manjka funkcionalne pismenosti, te da su znatno ispod proseka u odnosu na svoje vršnjake iz čak 80 zemalja, tema je koja se poslednjih dana ponovo našla u fokusu javnosti. Ovi podaci, koji datiraju iz 2022, nedavno su upriličeni statistikama relevantnih domaćih institucija, koje su iznele zapanjujuće i „sveže“ brojke koje svedoče o drastičnom porastu nasilja među đacima, ali i njihovim navikama, nepostojećim ili labilnim interesovanjima, kao i sklonostima ka poročnim oblicima ponašanja.

Najprostijom uporednom analizom svih iznetih podataka nedvosmisleno se može doći do dva zaključka. Prvog – da se Srbija pretvorila u državu u kojoj bi najstariji sugrađani, svakog jutra, naglas trebalo da se zahvaljuju silama i bogovima, ne što su se probudili živi i zdravi, već zato što su – stari. I drugog – da je u ovom našem kataklizmičnom ludilu i kolektivnoj društvenoj propasti, ipak, najteže biti mlad čovek. Đak. Učenik. Koji treba da ide u nekakvu školu, da uči da piše, čita, govori, misli, razmišlja, zaključuje… Da bude funkcionalno pismen…

Da teskoba mladosti i đačkog doba iz godine u godinu postaje sve neizdržljivija, potvrdila je jedna poražavajuća vest, koja je pre nekoliko dana objavljena u „Novoj“. Informacija koja je i najiskusnije novinare i urednike ostavila bez teksta i navela najpre na temeljno ispitivanje kako njene istinitosti, a potom i na duboko preispitivanje o tome kada je tačno nastupio trenutak u kom smo se pomirili i poklekli pred svim tim metastaziranim normalnostima, koje su do juče malo kome mogle da padnu na pamet.

Naime, vest koja bi se slobodno mogla naći u rubrici „ne verovali ili da“ potekla je iz novobeogradskih blokova tačnije – Osnovne škole „Branko Radičević“.

Ova škola svoje osmake planira da vodi na trodnevnu matursku ekskurziju, ali gle sad – u istom terminu kada je Ministarstvo prosvete, još na početku školske godine, zakazalo polaganje prijemnih ispita za specijalizovana gimnazijska odeljenja, kao i za još neke umetničke ili uže specijalizovane srednje škole.

Iako nekolicina roditelja još od februara skreće pažnju na to da je termin ekskurzije problematičan, uprava škole, koja je istovremeno i organizator ekskurzije,  ne reaguje. Na kraju, mesec dana uoči ekskurzije, saopštava roditeljima da ni ekskurzija ni polaganje specijalizovanog prijemnog nisu obavezni, te da oni, u dogovoru s decom, odluče čemu će prisustvovati. Da izaberu…

Da li bilo ko može da zamisli osobu koja je prosvetni radnik, a koja je sposobna da osmisli, a kamoli izgovori ovakvu odurnu konstrukciju? I potom je bez ustručavanja istrese pred mladog čoveka i naredi mu da izabere između poslednjeg putovanja sa drugarima iz osnovne i prijemnog koji mu može odrediti život.

Šta takav „prosvetar“ očekuje da će mlad čovek, tinejdžer, izabrati? Prijemni? I odakle mu uopšte pravo da bilo kog učenika ovako besprizorno stavlja pred ovakav izbor? Ko su autori i realizatori ove genijalne zamisli, da li je posredi organizovana nebriga za sopstvene učenike ili pak, podmuklo osmišljeni projekat, usmeren na pojedinačne interese ovoga ili onoga (kako to, u nas, obično biva), zasad nije poznato.

Ono što smo u međuvremenu saznali jeste da su roditelji dobili poruku da se pismeo izjasne da li su za to da se ekskurzija održi u određenom terminu ili nisu. Jer ako nisu, ista će biti otkazana. Ha! Biće da im nije trebalo dugo da progovore neoradikalskom retorikom i posegnu za proverenom metodom za rešavanje svake krizne situacije – zavadi, pa vladaj.

Jer kad se roditelji međusobnu ispljuju i počupaju, sa sve onim „što moje dete da ispašta kad ne polaže tad“, ili „to što je talentovan je njegov problem“, više se niko nikad neće setiti ni šta je uzrok, ni ko generator ovog nepotrebnog sukoba i imbecilne situacije.  U eri kukavica, snishodljivaca i poltrona malo je verovatno da će bilo ko blagovremeno zaustaviti spinovanje, istupiti pred stvarno odgovorne i reći „Alo, šta radite to deci, bre?!“.

Ostaje nam jedino da se pitamo da li u kukavičkim i podaničkim institucijama ove države postoji neka žena (pošto muškarac sigurno ne postoji), koja bi temeljno istražila i na postavu izokrenula čitavu ovu aferu? Izvesno je da ta žena neće biti ni odlazeća ministarka Slavica Đukić Dejanović, čija tri sektora u Ministarstvu uporno ćute o ovoj temi.

Kako nam se u Beogradu dogodila škola koja organizovano diskriminiše talentovanu decu i čiji se nastavnički koilektiv, zbog toga i dalje nije javno samospalio?

Škola iz koje je, sasvim slučajno, svojedobno, potekao najveći „genijalac“ i „vanserijski talenat“.

Da, da, mali Alek… Funkcionalno pismen. Onaj što ni knjige u biblioteku nije vraćao na vreme.