Roditelji tinejdžera (15), koji je 2021. u američkoj državi Mičigen počinio masovno ubistvo i streljao četvoro školskih drugova, osuđeni su nedavno na višegodišnje zatvorske kazne – zbog zanemarivanja maloletnika. U presudi, koja je u Americi označena kao istorijska, navodi se da su roditelji kupili sinu pištolj (kao preuranjeni poklon za Božić), a potom ga vodili u streljanu i učili da puca, kao i da su uporno ignorisali njegove mentalne probleme, morbidne crteže i druge znakove koji su nagoveštavali tragediju.
Za to vreme, u Beogradu, mesec dana uoči godišnjice masakra u OŠ „Vladislav Ribnikar“, odvija se tajno suđenje roditeljima krivičnoneodgovornog maloletnika, koji je hladnokrvno streljao deset osoba – devetoro školskih drugova i čuvara škole. Iz nepoznatih razloga, ovdašnji, „ugledni“ beogradski roditelji, za razliku od američkih, nisu optuženi za delo zanemarivanja maloletnika, uprkos tome što je isto do tančina opisano u Krivičnom zakoniku Republike Srbije.
Njima se pak, TAJNO, sudi za, istina, znatno teža dela, za koja su zaprećene i veće kazne od one koja je propisana za zanemarivanje maloletnika. Međutim, nesumnjivo je da ta teža dela imaju i veće šanse da tokom TAJNOG postupka poprime metafizičke obrise i postanu lako osporiva i neodrživa pred sudom.
Ono što je, pak, najspornije, jeste to što su beogradski roditelji mogli da budu optuženi istovremeno i za ono „lakše“ zanemarivanje maloletnika i za ova „teža“ dela koja svejedno stoje u optužnici. Za zanemarivanje bi nesporno bili osuđeni, koliko-toliko, jer ne postoji način na koji možete da se odbranite od činjenice što vam je dete pored vas živih, izašlo iz „ugledne“ kuće naoružano, a prethodno, sastavljalo spisak za odsrel, u vašem „uglednom“ predratnom saloncu.
Teško delo protiv opšte sigurnosti, za koje se tereti otac, već se osporava odsustvom umišljaja, to jest načinom izvršenja krivičnog dela, u ovom slučaju teškog dela protiv opšte sigurnosti. Čim advokati dokažu da je oružje bilo zaključano, a koliko smo mogli da čujemo na to se i spremaju, ovo delo ima sve šanse da „padne“, nevezano za to što je mali ubica uspeo da ga otključa.
Sa druge strane, DNK majke na ispaljenoj čauri braniće činjenicom da svi žive zajedno, u „uglednom“ saloncu punom raznolikog oružja i municije, te da svi na svakome i sve na svemu ima svačije DNK tragove. Dok će ono što je bilo nesporno, to jest da su „ugledni“ roditelji zapostavili sopstveno dete koje je pred njihovim očima stasavalo u masovnog ubicu, za tužilaštvo i sud ostati trivijalno i nebitno.
Valjalo bi podsetiti da je ovakva optužnica, rezultat jedne šestomesečne opsežne, a nadasve „neometane“ istrage, koju su svojom „ažurnošću“ spasli advokati oštećenih porodica, tražeći da se raspusti Anketni odbor, koji je planirao da zađe u sve pore roditeljskog zanemarivanja koje je dovelo do masakra. Usput, na postavu bi bile izokrenute brojne persone iz sveta prosvete i zdravstva i istina ko zna gde bi se i kako takva istraga završila. Na optuženičkoj klupi ne bi bilo njih četvoro, nego najmanje 44, pa bi se one iste persone koje se sad saslušavaju kao svedoci, sasvim izvesno, izjašnjavali kao okrivljeni.
I sve to ne bi bilo toliko sporno da su „ometanje“ istrage sprečavali advokati okrivljenih roditelja, kako bi eventualno predupredili njihov nesumnjivo nezavidniji položaj.
Ali ne, sprečili su to advokati oštećenih porodica.
Oni isti koji se sada takođe prave da ne vide izostanak osnovnog krivičnog dela iz optužnice.
Oni isti i – UVEK ISTI od njih 5.500 koliko ih broji Advokatska komora Beograda i koji se tako, sasvim spontano, pojavljuju u najrazličitijim postupcima. Oni koji uglavnom „sami“ u datim okolnostima uvek pronađu put do označenog klijenta i ponude usluge „pro bono“, te angažuju sami sebe.
U svim ovim pomenutim okolnostima, sasvim je bilo normalno i prirodno da oni isti koji su sprečili „ometanje“ istrage, opet stanu uz tužilaštvo i njihovu optužnicu (koju hvale brojem strana jer nikako ne mogu sadržajem) fenomenalnu istragu, te spreče javnost da prisustvuje suđenjima. A dok su svima puna usta „tajnosti“ postupka zbog „zaštite maloletnika“ u ovom, ali ne i u parničnim postupcima, poslušni mediji, iz pretresa u pretres, uredno prenose i objavljuju detalje sa tajnog suđenja i opisuju šta se događalo iza zatvorenih vrata.
Svaki laik bi se osnovano zapitao čemu onda tajnost i zatvaranje postupka, zaboravljajući da se na ovaj način ciljano kontroliše „protok“ informacija, koje se tako filtrirane i probrane prenose i plasiraju, a ne od reči do reči, kako bi prenosio svaki novinar koji bi svojim ušima i očima pratio pretres. Daljom najprostijom analogijom može se doći samo do novog apsurda, satkanog u još apsurdnijem pitanju – ko tu zapravo koga i zašto štiti?
Za razliku od suda u Mičigenu, koji je ispitivao zdravstveno i mentalno stanje maloletnog ubice, kako bi objasnio uzročno-posledičnu vezu sa zločinom, tužilaštvo i krivični sud u Beogradu uporno i iskonski se trude da se ovo pitanje javno ne pokreće. Tajno suđenje je idealan okvir, sa kog će, sasvim izvesno, u narednim danima nastaviti da dopiru kontrolisane informacije, zbog čije nezvaničnosti nikada nećemo saznati kako se i zašto dogodila ova nezabeležena nacionalna tragedija.
A sve to što i dalje ne znamo i što pokušavaju organizovano da sakriju o masakru u „Ribnikaru“, sva pitanja i svi odgovori, počivaju, kao u slučaju iz Mičigena, na neobjašnjivo izostalim optužbama i suđenju roditeljima za osnovno, neodbranjivo i nesumjivo počinjeno krivično delo, opisano u Krivičnom zakoniku Republike Srbije – zanemarivanje maloletnika.
Zato zasad, imamo samo optužnicu za istorijski zločin, dok smo od istorijske presude i kazne, daleko koliko i od američke zabiti srednjeg zapada zvane – Mičigen.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare