Već danima pomno pratim tu upornu, bespredmetnu, a nadasve promašenu diskusiju, koja se vodi kako u domaćoj tako i u hrvatskoj javnosti.
Pomno se i pitam da li je moguće da su apsolutno svi saglasni da je neoprostiva, bestidna i bezumna odluka prorežimskih medijskih drekavaca, ljudskih karikatura i moralnih patuljaka, da na naslovnim stranama objave fotografije mrtvog mladića, pronađenog u Dunavu, bila inspirisana samo i isključivo trkom na medijskom tržištu, jurnjavom za klikovima i profitom.
„Kao da su tim lešinarenjem morali da nam dokazuju vest da je mladić pronađen. Neverovatno je na šta su sve spremni zbog klikova“, bili su najčešći zaključci svih tih diskusija, koja je iz nekog razloga, nisu izlazile iz okvira pozivanja na novinarski kodeks i osuđivanja što je „klik“ bitniji od svake empatije, ljudskosti i saosećanja.
Da li je skupocenost „klika“ bila jedini motiv ili bismo uz blagi osvrt na prošlost i uz napor savladavanja ograničenosti sopstvenih memorija, mogli da izvedemo i neki drugi zaključak? Ili bar nešto dublji i smisleniji?
Krenimo redom.
Posle svega što sam video, čuo, pročitao i napisao o slučaju nestanka, a sad, nažalost i pronalska Mateja Periša, iz sopstvenog radnog iskustva mogu da tvrdim da je ovaj nesrećni događaj „kliktabilan“ sam po sebi, te da dodatno „pumpanje“ i bustovanje uznemirujućim sadržajem ne bi imalo toliko drastičan efekat na ukupan „skor“, da bismo olako mogli da tvrdimo da je besprizorni potez povučen samo zbog „klikova“.
Najpre iz razloga što saznanja o tome šta se dogodilo Mateju Perišu kobne noći u Savamali zanima mnogo veći procenat javnosti, od onog koji reaguje i klikće na uznemirujuće sadržaje. Nesumnjivo je pak, da u većini slučajeva takav sadržaj „odradi posao“, ali da bi se to desilo, subjekat, odnosno fokus cele priče, mora biti taj uznemirujući sadržaj, a ne kao u ovom slučaju – sam Matej Periš.
Pročitajte još:
Osude zbog objavljivanja uznemirujućih fotografija nisu zaobišle ni policiju, koju su mahom svi označili kao glavnog krivca za rasturanje i doturanje istih medijima. Iako je nezahvalno tvrditi da je to nesporna istina, takav scenario sasvim je moguć i realan, imajući u vidu da smo polednjih meseci svedočili da pojedinci u policiji, očigledno, imaju izraženu sklonost da doturaju foto sadržaj, zanimnljivo, uvek istim medijima. Setimo se samo „toalet seta“ negližirane bivše državne sekretarke MUP Dijane Hrkalović, a nadasve šta je bio motiv ovog opskurnog postupka.
Klikovi?
Setimo se da je identičan uznemirujući sadržaj osvanuo sutradan i na naslovnim stranama štampanih izdanja istih režimskih drekavaca.
Zbog čega?
Zbog klika?
Zbog tiraža?
Ma hajte, molim vas…
Da li neko zaista misli i veruje da bilo koja policija na ovom svetu, dotura informacije i uznemirujući sadržaj režimsko-propagandnim medijima jer želi da im pospeši „klik“ produkciju i profit? Da li neko zaista misli da je poredak režimskih medija postavljen tako da policija radi za njih?
Naravno da ne. Ako je policija zaista doturila uznemirujuči sadržaj, onda je to zasigurno uradila samo iz jednog rezloga.
Sebe same.
Ne sad i ne samo u ovom slučaju, već je tako bilo uvek. I ostaće zauvek.
Iz kojih pobuda i razloga bi policija doturala slike mrtvog Mateja i šta je time pokušala da postigne bila bi tema nepromašenih debata, koje međutim, uporno izostaju. Nasuprot njima tupi se o novinarskom kodeksu i javno apeluje na moral. I dok svi slušamo to, kako reče Olja, britko turpijanje, oni koji su čitavu stvar podmuklo organizovali i sproveli , mudro ćute, gledaju i uživaju što su sa svim svojim ograničenim kapacitetima i spososbnostima, ponovo uspeli da navuku čitavu javnost na pogrešan kolosek.
Na kolosek kolektivnog zaborava.
Jer, na kraju krajeva, stavljena je tačka. Šestomesečna potraga za Matejem Perišem je tragično okončana. A to je sad najbitnije. Da je pronađen. Kako je dospeo u reku, izvan je svakog fokusa. Bitno je da je okončana potraga, i to baš na reci, na Adi Huji. Na ukletom mestu, kako reče Renato. A postoji i uznemirujuća slika koja svedoči da je pronađen, baš tu u Dunavu. Slika o kojoj danima diskutujemo iz potpuno pogrešnog ugla.
A snimak kako upada ili ulazi u tu reku, ne, ne postoji. Postoje svi ostali snimci, ali taj ključni ne, ne postoji. Njega nikada nismo videli. Ali su nam odmah rekli da je u reci i pokazali neki drugi snimak, tvrdeći da to Matej pliva. Videli smo da je sišao do reke, ali ne i da je u nju skočio ili upao. Tog snimka nema. Al ima slika na kojoj svi vidimo da je pronađen. Užasna slika. Na ukletoj Adi Huji.
Ljudi, da li ste bre normalni?
Slika o kojoj danima diskutujumo kao neprimerenom sakupljaču „klikova“: prva je stvar (dokaz), koja je od noći nestanka, po prvi put zvanično i javno povezala Mateja Periša sa rekom. Te fotografije su „dokaz“ istinitosti tvrdnji policije da je Matej kobne noći upao u Savu. Te tvrdnje su nešto čemu smo izloženi od početka potrage, iako nam nikada, ali nikada, nije pokazano ni objašnjeno na osnovu čega policija zna da je Matej nestao pod vodom.
Preciznije, nikada nismo videli dokaz da je Matej upao u reku, ali jesmo da je iz nje izvučen, i to nakon pet i po meseci. Nema snimka, ali postoji slika. Ne osećate li da je to jedina tema o kojoj treba da se debatuje? Nije li vam sve to sumnjivo ili bar neobično?
#related-news_0
Zar vam ne izgleda da su uznemirujuće slike, zaista poslužile kao dokaz osnovne vesti da je nestali Matej pronađen? Ali ne bilo gde. One su dokaz da je pronađen u reci. Po kojoj ga traže od Nove godine i nesporno tvrde da je u nju uskočio. A snimka skoka ili upada u reku nema. Ima svih ostalih, a tog iz nekog razloga nema. ili ga bar nema za javnost.
Podsetiću, da se snimak na kom se, navodno, vidi Matej kako silazi ka reci niz stepenice sa terase praznog restorana, iznenada prekida dok on još uvek stoji na tim istim stepenicama, Ne vidi se dakle, njegov skok ili pad u vodu koji bi trebalo da je usnimila ta ista kamera. Da je u vodi, pokušavaju da nas ubede drugim snimkom, sa druge kamere, koja je snimila nešto ili nekog kako pliva ili pluta.
Gde je snimak koji svedoči o tome šta se desilo na putu od stepenica do plivanja? Zašto se prekida snimak sa stepeništa? Jel nestala struja?
A dok su se „rekonstruisali“ snimci, sećate li se šta se događalo, pisalo i govorilo po onim istim uznemirujućim medima, koji su gle čuda, isti oni koji su objavili uznemirujući sadržaj.
Sećate li se svih onih izlapelih kvazi-udbaša i penzionisanih šibicara i svih bljuvotina koje su istresali u tim istim medijima? Sećate li se pedera koji su bez ijedne žene došli u Beograd, tragova amafetamina u kombiju, Zadrana, Gotika, Španske kuće, satova s nepodešenim kazaljkama, taksiste iz Karađorđeve, muškarca i žene iz Travničke koji trče nasuprot Mateju, jedne jedine kamere koja je u Ulici braće Krsmanović uhvatila „samo jednu siluetu“?
Sećate li se one uplakane, osrednje „femme fatale“, što se usred epidemije, bolesna i pod temperaturom, šetala po beogradskim restoranima, srkala juhu, i zbog vožnje po „vremenskim uvitima na koje nije navikla jer je iz Dalmacije“, propusila da Mateju odgovori na poziv. I dalje nam nije objasnila zbog kog to „sniga i lida nije mogla dohvatiti mobitel dok je bila za volanom“, na sibirskih plus 15 u Beogradu koliko je bilo tog dana?
Sećate li se da je nesrećni viši javni tužilac Nenad Stefanović, zajedno sa tužnim Aleksandrom Vulinom aktivno učestvovao u potrazi i izdavao saopštenja, iako, po sili zakona i zdravog razuma, u tom trenutku nije trebalo da se bavi ovim slučajem jer je u pitanju bio nestanak?
Sećate li se hrvatskog kriminologa i bivšeg policajca Željka Cvrtile koji je o tome govorio u emisiji Crvena linija na N1, tvrdeći da prisustvo i oglašavanje tužioca u tom trenutku moglo samo da aludira na zaključak da je Matejev nestanak posledica krivičnog dela. Sećate li se da nam je on otkrio da se Matejevi prijatelji već ujutru pokušali da prijave njegov nestanak, ali da su ih policajci poslali da obilaze bolnice po Beogradu – 31. decembra.
Sećate li se da su nam rekli da su ti isti prijatelji kasno prijavili nestanak? Sećate li se da je baš Cvrtila rekao da je hrvatska policija došla u Beograd kako bi pružila alibi srpskoj?
Sećate li se da je baš jedan od tih putujućih čelnika hrvatske policije doputovao u Beograd kad je Matej pronađen i da je mrtav hladan u kameru izgovorio da smrt nije bila nasilna – pre nego što je počela obdukcija?
…..
A mi pričamo o jurišu na klikove…
Nemamo snimak, ali imamo sliku…
A slika iscurela iz iste kuhinje iz koje i nekompletni snimci dva dana nakon nestasnka.
A novi nepotpuni snimci iscureli na mreže dan posle Matejevog pronalaska.
Ko u svemu tome pokušava da profitira?
Računajući na naše dokazano kratkotrajno pamćenje.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare