Pažljiviji čitalac je do sada sigurno primetio da svoje kolumne naslovljam prema omiljenim pesmama. Ne ponosim se što ponekad skakućem uz debelog Cobyja, ali priznajem - što stisnu jače, sve gori dizelaš postajem, to je moj model preživljavanja.

Ovih dana vidim da se, pre svega tabloidi, mnogo jede oko Crne Gore. Pa zar niste naučili do sada? Setite se Makedonije, kako babuni napraviše tešku dramu. E, baš tada smo gospođa i ja otišli na Ohrid na letovanje. Oboje smo se vratili 10kg teži. Ubio nas „makedonski scenario“.

Ljudi, kako ne shvatate? Dva teška perverznjaka dele istu kurvu (Beba Popović), i sinhronizovano vas prže. Da izvinite na izrazu, ne jebem ja to dva posto. Inače, baš dugo nisam išao dole. Ne zato što ne volim nego što ne mogu više da se fajtam svaki čas. Prosečan Beograđanin ne razume u 100% situacija da ga zajebavaju, ali ja odmah kontam. Poslednji put sam išao prošle godine u Igalo, gde je trebalo da održim neko predavanje. Na aerodromu u Podgorici nas je sačekala jedna plava dama koju bi mnogi okarakterisali kao milogorku, a ja sam baš hteo da joj dam šansu. Ide priča o okupaciji 1918, ja dobacujem nije tačno, kralj Nikola oteran te se odriče trona, opet dobacujem nije tačno, ona kaže da joj je mnogo lakše sa stranim turistima, ja dobacujem, pa mi i jesmo strani turisti. Dok ne dođosmo do Boke. Nešto pre trajekta upitah je, kako je Crna Gora došla u njen posed? Tuc-muc, Napoleon, vanzemaljci, kontradiktorni podaci. Alo, lutko, istorija je vrlo egzaktna nauka. Jednostavno, šajkača srpskog seljaka je to za vas uradila. Ona kreće da kmeči, ja se okrećem svojim profesorima i iznosim eksplicitan stav o njihovom karakteru. Ćute i dalje. Šofer koluta očima sve vreme. Već vidim koga ću da častim rakijom.

Moj otac je bezbroj puta pitao moju majku kako su to napravili Crnogorca. Nije slušao pažljivo svog oca, a mog dedu, koji je istraživao naše porodično stablo. Mi i jesmo Crnogorci. Ali smo i etnički Šumadinci. Kako? 1804, nakon nekih nesporazuma sa Turcima jedan broj Žujovića, spominje se 40 pušaka-odraslih muškaraca sa svojim porodicama, prešlo je u Srbiju u kojoj Karađorđe razvija svoj ustanak. Žujovići su Piperi, slave Svetog Arhanđela Mihajla.

Nije samo to problem. Moja baka po majci, Desanka, koja nikada u životu nije izašla iz svog sela, Cvetaka pored Kraljeva, uvek je pričala ijekavski. Devojačko prezime joj je bilo Drašković.

Inače, prvi sekretar Srpske akademije nauka bio je Jovan Žujović, prvi gradonačelnik Gornjeg Milanovca jedan Žujović, politički ideolog Jugoslovenske vojske u otadžbini još jedan Žujović, ali i čovek koji je nagovorio druga Tita da se ne preda u pećini iznad Drvara ubedljivim argumentom u vidu pištolja uperenog u glavu – Sreten Žujović, drug Crni.

Da me neko pita kako bih sebe definisao, rekao bih kao etničkog Šumadinca. Nebrojeno puta mi se desilo da uđu u moju ordinaciju i uzviknu: „Pa ti si naš!“. Lepi, definiši ko su naši, a ko su vaši… Na negatoskopu pored moje glave je grb mog rodnog grada, Kraljeva. Ne, nisam Crnogorac, ja sam Šumadinac.

Ma kao da je to važno. Kada ulazim u Crnu Goru imam osećaj kao da se vraćam kući. Grudi se šire, obliva ih neka milina. Molim vas, nemojte ovo čitati Zlatiboru, može da se najedi. Neću nikada biti direktor…

Naša braća sa pogrešne strane Drine su nam uvek bila veća braća od prevrtljivih Crnogoraca. Jel’ da? Znate li koji su procenat austrougarske vojske koja je krenula na Srbiju u Prvom svetskom ratu činili Srbi? Nula, odmah su prelazili na našu stranu? Neće biti. 30%, rođaci, nisu vam rekli u školi? A da li znate ko je Gojkomir Glogovac? Ne znate? Pa ni to vas nisu učili, naravno. Gojkomir je bio Srbin iz Bileće, zapovednik mitraljeskog odeljenja 3. bataljona Druge bosanskohercegovačke pešadijske regimente. Naš Gojkomir ima dokumentovanih 400 smaknuća srpskih vojnika Moravske divizije drugog poziva u okršaju pored Ljiga. Zbog navede efikasnosti je kasnije i nagrađen titulom barona. Od 150 000 Srba u Austrougarskoj vojsci na teritoriji Srbije šta mislite, koliko je dezertiralo i prešlo na našu stranu? Svaki peti. Sa druge strane, da li ste ikada čuli nekoga od naših zvaničnika da se zahvalio našoj braći zbog Mojkovačke bitke, kada su Crnogorci čuvali odstupnicu našim precima prilikom povlačenja ka Albaniji? Dobar deo vas sada ne bi ovo čitalo jer ne bi ni postojalo bez junaka koji su pod serdar Jankom Vukotićem stali i branili braću iz Šumadije.

Kao što u prvom tekstu rekoh, pravite razliku između države i zemlje. Dok se dva krimosa đoraju, meni će neko da psuje mater srpsku u Boki, ili će naš ministar da radi genetska ispitivanja direktora koje je on postavio.

Zlatibore, bolje proveraj ko je od njih stvarno završio fakultet, da pomognem i ja malo. Da li se sećate posete našeg mirotvorca Potočarima? Da li se sećate drame oko par bačenih cipela? Vulin stajl bič. Da li se teletabisi lome toliko zbog donetog zakona o verskim zajednicama u Crnoj Gori? Šta bi patrijarh Pavle uradio? Zar vam nešto opasno ne smrdi? Zar nemate osećaj da kvarnjak ispred vas vrti tri kutijice šibica, a da kuglice nigde nema?

Šta raditi? Ne čitati smeće koje vam se prvo potura na svim kioscima. Ne gledati televizije koje imaju zadatak da rečenica mora da počne sa predse….biiiip. Čoveka proceniti tek nakon potrošena dva džaka soli, što bi Kapor rekao. Ne brojati krvna zrnca. Biti čovek. Shvatiti da naša braća imaju isti kriminogeni i nečasni ološ na vlasti kao i mi. Nisu oni krivi, kao što nismo ni mi. Ne gledati tu zemlju kao naš nekadašnji izlaz na more, nego poštovati čestit, ponosan i hrabar narod. Uzeti u ruke „Načertanije“ Ilije Garašanina i konačno pročitati tih par desetina stranica. Uzdržati se prejakih reči. Zamoliti svoje državnike da se ne ponašaju kao dizelaši sa Cvetkove pijace. Počećemo da sumnjamo da su sa splava ikada silazili, a kamo li neke škole završili. Pozvati svoju rodbinu i reći joj da je volite. Pozvati ih u goste, ako već vi ne možete dole. Uraditi sve suprotno od onoga našta vas huškaju. Budite ljudi.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram