Piše Dejan Žujović: Krvarim od dosade

Razumeo sam da i dalje postojim. Imao sam misli. I dalje sam osećao ljubav dok sam razmišljao o svojoj deci. Moji strahovi su i dalje bili tu. Dok sam hodao stalno sam se ovlaš osvrtao. Kao biće sam postojao, ali, izgleda, samo za sebe. Niko me nije video. Niko me nije čuo.Bio sam gladan, ali niko nije mogao da me usluži u prodavnici. Niko me nije video. Kada je počela da me muči i žeđ odlučio sam da se vratim u stan. Dok sam otvarao ulazna vrata zgrade pored mene je prošla komšinica sa višeg sprata. Ćutke i bez ikakvog znaka da me uopšte i vidi.Prvih par dana mi je cela situacija bila još i zabavna. Otišao sam na par bioskopskih predstava, bez potrebe da kupujem kartu. Bio sam i na jednom koncertu. Dok sam se, umoran, sa njega vraćao, razmišljao sam kako da prevaziđem ovu situaciju. Čovek koga niko ne vidi može i da umre od gladi. Niko mu neće pomoći. Čovek koga ne vide ne može ni da pomogne sebi. Čovek koga ne vide lako okončava svoj život.Posle par dana sam ostao bez posla. Svakoga dana sam išao na njega, ali je rešenje o otkazu ipak bilo u poštanskom sandučetu. Hteo sam da se posavetujem sa advokatom, ali nisam mogao. Nije me video.Čovek koga ne vide ne može ni da nađe zaposlenje. Ne vide ga. Za druge on i njegova muka ne postoje.Hteo sam da se javim nekom od kolega, da me neko pregleda, ali nije bilo lekara za mene. Čovek koga ne vide nema mogućnost da se leči.Dani su prolazili u razmišljanjima i ćutnji. Čovek koga ne vide nema sa kim da podeli svoju muku. Osuđen je na samoću i patnju u njoj. Hrane mi je polako ponestajalo. Struja je bila isključena. Sedeo sam u mraku sobe i plakao. Niko nije čuo moje jecaje, jer sam bio čovek koga niko ne vidi.Jedno jutro mi je na telefon stigla poruka urednika. Obavestio me je da više ne pišem kolumne za Novu. Hteo sam da mu odgovorim, ali bio sam isključen. Dok sam, ćutke, zurio u ekran telefona, osetio sam neku toplinu po grudima. Počeo sam da krvarim.Ti, koji čitaš ovo. Podigni glavu i pogledaj čoveka pored sebe. Možda se oseća nevidljivim. Nasmeši mu se. Izleči ga straha. Mi se, zaista, više nećemo gledati ovde. Ovo je poslednja kolumna.Krvarim od dosade, Majke, album Razdor iz 1993.https://www.youtube.com/watch?v=GzaPGdJm_8M***Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.