Podeli:
Ana Vučković, Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Kad se pomešaju sve boje dobije se braon. To sam naučila idući kao devojčica na slikanje u Ruski dom. Ja sam uvek bila dobra u crtežu, grafika je moja tehnika, ali kada bih krenula da bojim, gotovo uvek bih upropastila rad.

U jednom semestru profesorka je stavila akcenat na akvarel, koji mi se u teoriji baš dopadao. Imao je sve što sam volela, svežinu i vodenost, suptilnost i vazdušastost, ali nije mi baš uspevalo da napravim dobar akvarel. Akvarel nije u mom karakteru. Ogromne količine jarke boje, nešto kao što bi radio Polok, nabacivanje nanosa, to je nešto što bi odgovaralo nekom žustrom, nervoznom, temperamentnom kao što sam ja. Ali uspela sam, ipak. Radila sam na akvarelu mesec dana, strpljivo sam puštala slapove vodenih bujica da silaze i miluju papir. 

Profesorka, Ruskinja Ljubov rekla mi je da samo treba da se oslobodim i da se pustim, da povučem potez i nekom bojom koja se ne slaže, nekom neočekivanom. Bila je to neka klasična mrtva priroda, ćup i neka jabuka, sećam se. I tada sam videla da može i drugačije, da može i onako kako ne volim, da može i postupno, a da mi se svidi rezultat.

Dugo sam razmišljala šta je to u mojoj prirodi i otkrila sam da i tu ima slojeva za koje i pored svoje ljubavi prema introspekciji nisam znala. Razmišljam ovih dana o tim slojevima i bojama, o oscilacijama raspoloženja. My Ever Changing Moods, rekao bi Pol Veler. Ovih dana smenjuju se razna raspoloženja, mrzim komarce zbog kojih se drapam i zbog kojih su mi noge bojno polje, sećam se dede koji je bio tako beo i koga su komarci obožavali, na njega imam slatku krv, sećam se tate koji je procenio da ipak ima previše suzavca za njegovo petnaestogodišnje dete i da bi trebalo da kraj revolucije i petog oktobra ipak dočekamo u stanu prijatelja u Vlajkovićevoj, predivno mi je sunce u suton, Bulevar postane zlatan.

Sve mi je i lepo i dramatično i tužno i ne mogu da se konektujem na svoja osećanja. Zapravo mogu, ali vrlo kratkotrajno, jer ih nešto ubrzo promeni. U mojoj glavi je sve kao na mojim grafikama. Ja uvek sve vidim jasno, linije su jasne, ali se boje menjaju. Nekad su baš aljkavo nabacane, kao da je reč o greški. Tako mi je ovih dana. Ne mogu da ne mislim na povrede na telu mog druga, na one koji jedva ili ne dišu, dok ja malo anksiozna, ali generalno prilično dobro, ležim u krevetu i drapam noge gledajući televiziju.

A na televiziji će možda biti revolucije. Videćemo. Džil Skot Heron. Eto dobrog načina da se opustiš, pustiš muziku koja ti godi, a ova pesma dobro ide posle Pola Velera, velikog ljubitelja fanka i soula, pogotovo soula. Sa jedne strane uvek možeš da probaš da se praviš da te nešto ne dotiče, barem na dan. Da stvarno pustiš sebi muziku i uživaš u postojanju, ne misleći ni o čemu. Ali to ne može u potpunosti čak ni onaj sa Novog Zelanda ili Kanade u koju će da otperjaju svi oni koji poručuju da ugasi svetlo onaj ko zadnji ostane. A kaže se poslednji, ne zadnji, ali ljudi ne vole da su sitničavi kada su s nekim ideološki na istoj liniji. Ili možda baš tad žele, jer je to ono prokletstvo malih razlika.

Ovih dana se brinem, i baš me briga i hoću svet da propadne, jer sam fatalista i hoću da nam bude predivno, jer sam idealista, ovih dana sam tako solidarna i tako sebična. I u isto vreme sam besna i žao mi je. Za to ima pesmu Josipa Lisac. Danas sam luda. I ne, to nije (samo) pesma o onim danima, već i o tome koliko bi bilo dobro da se baciš u neki od svojih akvarela. U neki sveži i vodenasti, gde ako ništa ni o čemu ne brineš.

Komentari

Vaš komentar