Piše Ana Lalić: Dragi prosvetari, ne dozvolite da vas loši đaci ucenjuju i ponižavaju, ugledajte se na svoje učenike

Koliko će odluka da se jasno i glasno kaže “ne” koštati u budućnosti i kakve posledice može povući, sada nije važno. Nije važno jer, ako ta budućnost ostane u okvirima ovakvog društva i države, posledice će biti mnogo veće – po sve nas. Sa budućnošću bez budućnosti – za sebe i decu u svojim učionicama, moraće, s nama zajedno, da se suoče i prosvetni radnici koji su, jos jednom verujući u pregovaračke stolove, seli nasuprot onih koji ih godinama ponižavaju, obesmišljavaju i degradiraju.

Oči u oči sa čovekom koji im je zapretio “da će ih sve pootpuštati” ukoliko stupe u najavljeni štrajk – seli su da k`o ljudi razgovaraju, objasne, uvere... A kako se ispostavilo, da se po stoti put unize kako bi dobili minimum minimuma i bili ućutkani sa 4.000 dinara po profesorskoj glavi. “Uspešnim pregovorima”, njihov prosvetni rad bi bio “nagrađen” sumom u vrednosti pertle na predsedničkoj cipeli ili dugmeta kariranog sakoa “iz fundusa”.

Na žalost, u profesorskoj realnosti ta sramotna i bedna suma će za nekoga možda značiti plaćenu mesečnu kartu za gradski prevoz. Namiren račun za struju. Delić rate za kredit. Levu patiku za dete. Jedan odlazak kod zubara. Porodični obrok u McDonaldsu. I otud je još tužnije što se i za to moralo pregovarati, i to sa ljudima koji su vas doveli u životnu i ekonomsku situaciju da morate da “progutate žabu” od 4.000 dinara, na koliko je procenjen vaš obraz. Da zbog leve patike morate da sedate za sto sa osobom koja ne pravi razliku između Alekse Šantića i Đure Jakšića, ali zato vrlo vešto vlada uvredama i pogrdnim imenima kojima naziva vaše nekadašnje učenike.

Da se o 38,35 evra više u vašem novčaniku “pogađate” sa predstavnicima one vlasti koja iz lektira izbacuje Desanku Maksimović, da bi u njoj napravili mesta za “stihove” narodnih pevačica koje su školske klupe zamenile kafanskim stolovima i mikrofonom. Da o obrazovanju pričate sa ljudima koji nemaju ni elementarno kućno vaspitanje, a koji se protiv besplatnih udžbenika bore kao protiv terorističkih ćelija.

Svi znamo da ovoj vlasti ne trebaju obrazovani, slobodnomisleći ljudi skloni kritičkom razmišljanju.

Dakle, ne trebaju im ni prosvetni radnici. Barem ne oni koji “preozbiljno” shvataju svoj posao, pa se trude da od svojih učenika naprave slobodne ljude. Kadar kojim će vas premijer Miloš Vučević zameniti, ukoliko ne odustanete od svoji ustavnih prava, će se zadovoljiti time da ih nauče osnovama pisma i maternjeg jezika u meri da mogu sa “razumevanjem” da pročitaju stranački pamflet, selektivno interpretiranu istoriju I eventualno im uvesti osnove eugenike umesto biologije. Matematika im neće biti ni potrebna, jer u toj budućnosti koju nam nameću, u cifre i računice neće biti poželjno razumeti,

kao ni u zakone fizike. Ovoj vlasti svakao preferira omladinu koja sumnja u nauku, ali slepo veruje u mitove, teorije zavere i dogme. Na takvu distopijsku budućnosti ćemo biti osuđeni svi ukoliko i dalje budemo zaboravljali sopstvenu vrednost i pristajali na “nepristojne ponude” gorih od nas. Dragi, dragoceni prosvetari, pre nego što i pomislite da prihvatite ono što vam najgori od nas nude,setite se ko ste i koliko ste važni. Sebi, svojoj deci, svojim učenicima, celom društvu.

Ne dozvolite da se vašom (i našom) budućnošću trguje ni za četiri, ni za milijardu i četiri nekog novca. Prihvatanje jedne mizerne sume je možda plađen račun za struju, ali i izdaja svega onoga što ste upravo vi, prosvetni radnici, naučili ovu sjajnu decu, koja se danas bore na ulicama, a sutra će nastaviti vaš rad i graditi društvo koje poštuje znanje, rad i pravdu. Ne dozvolite da vas loši đaci ucenjuju, a barabe ponize i za sitan kusur nateraju da odustanete od vrednosti koje ste kroz znanje i obrazovanje usadili ovoj drčnoj mladosti, koja nam I danas sa blokada poručuje: ako vam nedostaje kičma, mi vam nudimo svoju!

Njihove kičme jesu mlade i snažne, ali ne mogu još dugo same podnositi silinu udaraca onih bez kičme, ali sa cokulama na nogama. I zato se sa siledžijama koji ih šutiraju ispod pojasa nema šta pregovarati. Mi ne govorimo istim jezikom. Umesto razmatranja nepristojnih ponuda boldovanih pretnjama i ucenama, trenutno imamo mnogo važnijeg posla: da svi zajedno podupremo kičmu ovih mladih divova, jer ćemo samo zahvaljujući njihovoj hrabrosti, čestitisti i odgovornosti, možda i mi ponovo porasti do visine dostojne čoveka.