3
Danima nas televizor obaveštava o nestašici krvi svih grupa. I niko da zasuče rukave, da legne i „iskrvari“ za Srbiju. ’Ajde što to ne čine „izdajnici“ , nego niko od naprednjaka da se istakne, nijedan opštinski odbor, ni ministri. Ni gospođica, ni vođa. Vidi se, nisu naučili da daju, no da uzimaju. Mada, ne znam ni ko bi njihovu krv hteo da primi.
S parama je nešto drugačije, pred izbore nam udele neku crkavicu, kupe glasove našim novcem i guraj po starom. Na hiljadarke niko nije gadljiv, samo retki odbijaju. Prošlog vikenda uhvatim deo dijaloga na pijaci. Brka iza tezge objašnjava komšiji: „Znam ja da oni kradu, al’, brate, daju i nama.“ To je ta formula, ne jurite lopova, ako „delimo“ plen.
Pare su čudo. Ovog ponedeljka moja ćerka u Norveškoj je prvi put glasala. Izbori ponedeljkom? To je zato što niko nema pravo da nedeljom uznemirava građane, da ih odvaja od porodica i remeti tokom odmora. Znači, radnim danom. I u toj Norveškoj je, na lokalu, pobedila stranka koja obećava veće plate. Birači su svuda isti.
Naša priča je, međutim, mnogo, mnogo mučnija, gotovo beznadežna. Ne zbog ovih deset hiljada za mlade, dvadeset za penzionere, iznuđenih pojeftinjenja i zamrzavanja kamata, već zbog anestezije i „pristanka“ dobrog dela nacije da učestvuje u razaranju države, morala i sistema vrednosti.
Nema granice posrnuću. U jednom, pa ozbiljnijem društvu, još prošle godine sam čuo rečenicu koja me zaprepastila: „Šta me briga što država pravi drogu, pravim i ja rakiju pa ne teram nikoga da pije.“ Znači može i „Jovanjica“ i krađa i batine i laži, samo ako tamo neko bezlično „ja“ ima korist. Jesmo li mi onda kao narod postali pokvareni i nikakvi? Jesmo li se izjednačili sa onima na vlasti? Odgovaraju li nama baš ovi i ovakvi?
Većina građana Srbije beži od suštine, nema kuraži da zlu pogleda u oči. Mnogima je važnije da li će Vrdalama pojesti sendvič od nekakve podriguše nego zašto se generalni sekretar Vlade viđa sa huliganima i ubicama. Ili zašto nacionalni mediji ne izveštavaju sa suđenja Belivuku i Koluviji. Ne interesuje ih ni kako se izvlači novac iz EPS-a i „Telekoma“.
PROČITAJTE JOŠ:
Umoran sam od „vađenja“ na lošu opoziciju, na neinformisanost, na kriminal u svetu… Muka mi je od rečenice kako „protesti nemaju smisla“, dojadila su mi gunđanja u kafani. Kad dođu izbori, „nezadovoljnici“ tobož neće naprednjake, nego glasaju za udbašku desnicu. Nije sve do neznanja, ima nešto i u onoj prokletoj rečenici: „Kradu, al’ daju i nama.“
Pogledajte koliko je ćutologa na univerzitetima, u SANU, Crkvi… Svi oni vide šta se čini od Srbije, a samo malobrojni reaguju. Nijedan dekan pravnog fakulteta nije se usudio da digne glas protiv Zagorke Dolovac i Tužilaštva, ćute profesori sociologije, filozofije, pedagogije… na progon dece opozicionara. Žmure ekonomisti pred suludim projektima i zaduživanjem zemlje, ne smetaju vladikama krađa i nemoral.
Ne vide „zabrinuti“ akademici da Srbi na Kosovu iz dana u dan nestaju. Ove godine je upisano hiljadu prvaka manje nego lane. Za deset godina Vučićeve brige o „srcu Srbije“, broj đaka je smanjen za 10.000. Srba nema u institucijama, a sve ih je više u zatvorima. Jesu li za to krivi „žuti“? Gde se istopila ona pobeda od 5:0, kako nam je praznoglavi šlihtaroš opisivao pregovore sa Prištinom.
Kako nijedan „analitičar“ ne primećuje da su penzije za deset godina porasle taman toliko koliko i troškovi života. Da se za 204 evra 2012. moglo kupiti sve isto kao i za današnjih 320, ili za januar projektovanih 390. Svi prećutkuju da smo i dalje među najsiromašnijim u Evropi, da smo po socijalnim razlikama i kriminalu na samom vrhu. Da smo bolesni i u glavu i u noge. I kako onda očekivati promenu.
Izuzetno cenim ono što rade mlade snage – Lazović, Aleksić, Tepićeva… i ova nekolicina preostalih od DS. Velika je njihova žrtva, ali nedovoljna da se naprednjački gang odstrani od javnih poslova. Bolesniji smo mi nego što naoko izgledamo. Srbija je ono što se svake godine vidi u Rosićima.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare