0
Dno ne postoji, bar ne u današnjoj Srbiji, jer uvek nas iz početka iznenadi koliko neki ljudi nisko mogu da padnu i ponovo probiju patos za koji smo verovali da na njemu obitava ono najlošije i najprimitivnije u ljudskom rodu.
Svi smo, verujem, znali da će ova predizborna kampanja biti prljava, verovatno i više nego ranije, jer ne kažu naprednjaci džabe da oni mogu uvek „brže, jače, bolje“.
Međutim, Aleksandar Vučić nas je opet iznenadio. Predsednik se ni manje ni više uključio u komentarisanje intimnih fotografija i video-snimka opozicionog političara Đorđa Miketića, koji su se, gle čuda, i pojavili pošto je prvi šef države ocenio da je Miketić jedna velika ljudska sramota.
I tako je Srbija ponovo pokazala da je jedinstvena, jer malo je zemalja čiji vodeći ljudi javno analiziraju šta se dešava u tuđim krevetima. Da se razumemo, nisu inostrani političari imuni na preturanje po prljavom vešu svojih protivnika, ali kad stignu do najviših pozicija u državi, vode računa da im taj posao odradi neko drugi.
Ali ne i naš predsednik. On vrlo hrabro, moglo bi se reći i ponosno, zalazi u to blato i valja se po njemu. Bez srama i stida, čak ni da odglumi da mu je neprijatno.
A i što bi glumio da mu je neprijatno? To je njegova priroda, to je ono što su ga naučili oni kojima se uvek i jedino iskreno divio.
Srpska politička čaršija pamti da su krajem devedesetih srpski radikali, u kojima je tada u političku veličinu stasavao i Aleksandar Vučić, vodili sličnu kampanju. Delili su za tu priliku odštampani pamflet sa intimnim fotografijama tadašnje partnerke Slavka Ćuruvije. Kao glavni izvođač radova važio je Petar Panić Pana, tadašnji telohranitelj Vojislava Šešelja, a sada vrlo imućni kum predsednika države.
Koverte sa opskurnim sadržajem slate su na adrese najpre svim beogradskim urednicima, pa kad se niko od njih nije upecao, počele su da stižu i novinarima. Mogli ste da budete i novinar početnik, ali ako ste nekad bili na konferenciji za novinare u Magistratu, na vaše ime u redakciji bi stigla famozna pošiljka.
Tadašnji vlastodršci socijalisti nisu se mešali mnogo u tu opskurnu kampanju radikala, svojih omiljenih opozicionara. Kako su oni bar zvanično bili uzdržani, tako su se držali i režimski mediji, pa se sve završilo na višenedeljnom radikalskom deljenju opskurnih pamfleta po gradu.
Međutim, radikali su od tada opasno napredovali. Sada u rukama nekadašnjeg genseka radikala nije samo spisak sa kontaktima beogradskih urednika i novinara. Preuzeo je on državu, službu, medije, a zadržao stare manire. Ipak čovek ne može protiv sebe.
Tako Srbija postade država čiji prvi čovek u televizijskim obraćanjima naciji zaviruje u tuđe krevete i analizira ko koga, kako i zašto i u kojim uslovima. I sve to između obećanja o svetloj ekonomskoj budućnosti i bezbednoj Srbiji za sve građane.
Ne samo što tako ponosno baulja po blatu, već sa sobom vuče službe bezbednosti koje se sa ekspertske strane bave privatnim snimcima opozicionog političara.
Nije se Bezbednosno-informativna agencija oglašavala o sudbini snimka sa rampe u Doljevcu, kad je poginula Stanika Gligorijević, ili onih iz Kosovske Mitrovice, kada je ubijen Oliver Ivanović, ali se o privatnom snimku Đorđa Miketića oglasila dva puta u 24 sata.
I zato je jasno da u Srbiji dno ne postoji, jer je samo pitanje ko će i koliko puta do kraja ove predizborne kampanje da probije patos.
U stvari, zna se ko će to da uradi, jer jednom radikal, uvek radikal.