Fukou, sa ljubavlju i strepnjom

U životu sam hrabar bio samo kad bi me pritisao neki veći strah, uglavnom strah od sramote, jer u mojoj kulturi je to bilo gore od poraza. Bruka je ultimativno prokletstvo, od nje se beži ali joj se ne može pobeći ("Đe ćemo od bruke?"), transcendira smrt i od nje je, zapravo, gora, jer je temeljna, trajna, živi dovjeka. 

Zato sam se uvek trudio da živim, pišem i govorim oprezno, da ne bih morao da budem hrabar protiv sramote. 

***

Bio sam jako uzbuđen, i vrlo dobro pamtim to predavanje na fakultetu, kada sam prvi put čuo za Fukoovu pareziju. Sam termin je jedan model diskursa koji Fuko reaktuelizuje (opisuje ga u seriji predavanja na Berkliju osamdsesetih), primećujući ga još u antici. Ukratko, to je takav govor koji govornika dovodi u opasnost - od gubljenja privilegija, besa slušalaca, od smrti u krajnjoj liniji. Nemali je komad antike na pareziji zasnovan: Sokrat je zbog nje platio glavom; Antigona takođe, a Odisej ("lukavi čovek") ga, recimo, ne koristi. Odisej je hrabar na druge načine. 

Svaki novinar mora dobro da poznaje pareziju, mislio sam posle, kada sam sa fakulteta ulazio u prvu novinsku redakciju, u manevru koji me je velikom brzinom suočio sa tim kako srpski mediji izgledaju u praksi. Ispostaviće se suprotno: Fukoa i Sokrata mora da ostavi po strani onaj koji ulazi ovde, mislio sam tada. Ali, neke proste istine ostaju, čak i (ili možda pre svega) u zarobljenim medijima: nema novinarstva bez suočavanja sa strahom. Ostalo je PR.

Nije to uvek strah od smrti. Ali, ako nije makar strah od neprijatnosti, zameranja nekom pojedincu, instituciji, nekom ko ima moć - onda to nije novinarstvo. Ako nekome ne smeta - a što onda mi TO radimo? Ako nešto nismo otrgli od onih koji istinu žele da sakriju - a što smo došli na posao? 

Važno je o tome govoriti danas, u vreme kada je ova profesija, bez sumnje, u procesu redefinisanja. Nije lako izdržati pritisak da se kao medij ostane aktuelan, bitan i uticajan, od poverenja, u svetu post-istine u kom društvene mreže mnogo lakše pronalaze put do korisnika. Ta bitka je već do pola bila izgubljena onda kada su algoritmi počeli da korisnicima perfektno precizno nude istinu koja njima najbolje paše. Dakle, ne univerzalnu istinu, nego onu koju ti preferiraš. 

Druga polovina bitke traje nesmanjenim intenzitetom, a ulog je identitet i uloga novinara u jednom društvu, i smisao medija generalno.

Važno je o tome govoriti danas, u vreme kada konzumenti (često i s pravom) pozivaju medije da budu ili hrabriji u ocenama i stavovima ili "objektivniji" u predstavljanju stvarnosti, a vlasnici medija tu drugu floskulu koriste kao idealnu zastavu pod koju mogu da sakriju svoju uvek istu želju - da se ne zamere moćnicima. Jer, novac teče linijom manjeg otpora, a novinarstvo - ako je pravo - nužno uvek linijom najvećeg. I nema tu prostora za kompromise: kapital i mediji mogu biti partneri i saveznici (a ni redakcija nema bez stabilnog finansiranja, da se ne lažemo), ali, kao crkva i država, moraju imati razdvojene jurisdikcije. 

Kad počnu da se mešaju - ide sve dođavola.  

***

Zašto sve ovo pišem?

Slušaćete u narednim nedeljama i mesecima (barem do izbora i neposredno posle), uvek istu, dosadnu litaniju o tome ko se kome u medijima prodao, ko je čiji glas utišao, ko se dogovorio sa ovim ili onim. Za novinare i medije u tim litanijama ima malo prave brige - moj savet vam je da, zato, uvek slušate ko priča i u čiju korist. Osim toga, neka vam na pameti uvek bude prosta Fukoova parezija, pa osim "U čiju korist", uvek se pitajte "Uz koji rizik" neko govori. 

Tamo gde je rizik najveći možda nećete uvek naći i najbolje novinarstvo, jer ono je, osim etičkog, i zanatski posao. Ali, tamo gde rizika nema, budite sigurni, nema ni novinarstva. I nema te lepe grafike koja će sakriti taj moralni deficit. 

O slobodi, hrabrosti, kičmi i ostalim velikim narativima ja da vam pišem neću. Mi nismo estradne zvezde, ni lica revolucije, a pogotovo ne političari: mi smo skromni ljudi u togama, na trgovima, usred graje nesputanog demosa, popeli smo se na malu (sve manju) kutiju i govorimo neke istine. Ako kutije i ne bude, bez brige: kutija nikada nije bila bitna, bitno je ko priča i o čemu.