OluJaJaJa

A potencijalni premijer nudi jedino što zna - bes. I nije besan samo on, kome se može i oprostiti s obzirom da mu se mandat i vlast bliže kraju, nego i mediji koji ga prenose. Uh, što su ljuti zbog nepoštovanja Srbije, Srba i srpskih interesa!

"Sramno pravdanje zvanične Podgorice", piše Kurir, medij u vlasništvu državnog Telekoma, o delegiranju diplomate iz Podgorice na hrvatskom hepeningu u Kninu, "da je reč o "uobičajenoj diplomatskoj praksi" i "negovanju dobrosusedskih odnosa" predstavlja direktan šamar u lice hiljadama izbeglica koje su u avgustu 1995. godine na traktorskim prikolicama i pod rafalima našle spas i u samoj Crnoj Gori, kao i stotinama hiljada građana koji saosjećaju sa stradanjem sopstvenog naroda", kaže Kurir, citirajući Borbu, citirajući Vučića. 

Jer, autor ovih tekstova, svake godine, je Vučić. Što je ok, jer je on i gazda tih medija. 

Ono što se, opet samo na prvi pogled, ne uklapa, je  - kako je moguće da predsednik (a nije jedini svakako) bude istovremeno i prognani i progonitelj? Jer, ovakvom kontekstualizacijom događaja kroz žive prenose skupova u Jezeru, Čipuljićima i Mrkonjić gradu, predsednik se predstavlja kao jedna od žrtava hrvatskog etničkog čišćenja Srba. (Da, naravno, to jeste etničko čišćenje). 

A ja se sećam predsednika (premda sam bio mali) da je tada bio u Beogradu. I da je sa gazdom Šešeljem progonio Hrvate iz Zemuna i Vojvodine. A kako to - i progonjeni i progonitelj? Sve je njemu "ja, ja, ja", jer to je predizborna kampanja, i to je, uostalom, i jedina ponuda ovog političkog delatnika, koji je od Srbije napravio svoj politički zabran za ovih evo već 14 godina. 

Mnogo je to.

U međuvremenu, strašne priče onih koji su Oluju preživeli, ali su u njoj izgubili barem dom a često i kompletne porodice, ostaju ignorisane ili inkorporirane u more srpskog očaja, inače sveprisutnog od devedesetih. Njih ne prate kamere jer oni nisu proganjani kao Vučići. 

Bebe, deca i tinejdžeri koji su 4. avgusta 1995. na traktorima bežali iz Hrvatske, danas su tačno na rubu ili sa obe strane ruba mladosti - još neko vreme pomalo mladi ili već neko vreme pomalo stari. To su generacije milenijalaca, jedne od najbrojnijih, radno najpotentnijih i politički najosvešćenijih generacija trenutno u Srbiji. Oni su sadašnjost Srbije, na idealnom razmeđu između generacije njihovih roditelja (rođenih '50, '60 i 70') i generacija Zet i (starijih iz generacije) Alfa, koje su danas nosioci političkih promena u zemlji, ili će koliko sutra to biti. Najstariji su u ratu učestvovali, drugi su ga pod traumom preživeli, najmlađi ga danas konzumiraju kroz maloumne produkte popularne kulture - od Tompsona do Baje - koji veličaju zločince i kroz retrogradnu politiku većine političkih stranka u Srbiji i Hrvatskoj, a ponajviše onih na vlasti. 

Tako, ep o stradanju Aleksandra Vučića u Oluji postaje deo njihovog doživljaja ovog zločina. To što je taj ep manje istinit od Odiseje (i Homerove i Nolanove), prolazi neregistrovano. Ep je ep, istorija je istorija, a vlast je, za njega, večna. Ili bi on želeo da bude. Videćemo.

Za kraj, gledao sam Nolana i evo prilike da zloupotrebim praznu stranicu i preostalih 700-800 karaktera da i ja nešto o njemu kažem. Nema sumnje da neću biti jedini koji je u Odiseji prepoznao ratove i zločine sa teritorije SFRJ iz '90. U najmanju ruku, video je to već i Dejan Ilić u svom prikazu filma na Peščaniku. Mene brine što u tom filmu nisam video bukvalno ništa drugo osim traume zločina koji se, nerazjašnjen, godinama multiplikuje, dok luta grčkim polisima, besan, gladan, drogiran i očajan, ostavljajući iza sebe spaljenu zemlju. I nema utehe: film hronološki počinje pokoljem (Troja) i njime se završava (Odisejev amok nad Penelopinim proscima). 

Tu, između dva pokolja, prolazi nekakav mučni život. Nikakva nada nije ostavljena na dnu kutije.