Stani, stani Ibar vodo, i On ima svoje jade

I zato će ova kolumna biti o tome kako je on - možda i po prvi put u svojoj političkoj karijeri - donekle u zabludi u pogledu medijskog inženjeringa i dominantnih tema, i kao da pomalo gubi korak. Ili mu se, usled neke povrede, korak prosto prirodno skratio (hoće to kad starijih sportista, nagriženih meniskusa i popucalih ligamenata na skočnim zglobovima).

Elem, On je - u pravu je tu koleginica Jelena Bulajić - pričom o Ibru hteo da pokrije posetu Zelenskog. To je baš textbook play (prva lekcija u priručniku) Njegovog spin-vladanja. Problem je u tome što Kosovo kod prosečnog srpskog birača odavno nije tema, a kod onoga koji je za Kosovo lično ili porodično vezan, ili onoga koji je ideološki na strani "suverenizma" - On je bitku odavno izgubio. Nijedan glas na kosovskoj temi neće dobiti - to Ga boli, znam. (Ne računam tu kupljene i zarobljene).

Do pre koju godinu, još su Mu neki i verovali da igra "3D šah" sa Prištinom. Bila su to lepša vremena kad su Kosovom vladali Tači i Haradinaj (divni ljudi, ratni zločinci) uz sasluženje Srpske liste, tad su se i granice crtale. Od početka Kurtijevog mandata, međutim, politika se pomera ekstremno desno, a Kurti biva spreman i na ozbiljne packe iz EU i SAD samo da osvoji veći deo kolača vlasti. U takvim okolnostima, On je probao sa slučajnim premeštanjima vojske bliže granici (sećate se par takvih slučajeva) i sa akcijom Banjska, što Mu se žestoko obilo o glavu. Muka za mukom sa Kosovom.

Sad i Gazivode prolaze ispod radara, mada svi Vučićevi mediji o njima pričaju. A zašto onda nema odijuma, zašto nema 100.000 ljudi na ulicama Beograda? Pa, zato što je za priču neophodan kontekst. Bez konteksta, reči su kao plast sena - slažu se jedna preko druge, bez cilja i svrhe osim da prave gužvu. Mediji su ti koji objašnjavaju kontekst i sortiraju reči tako da dobiju svrhu, da daju  - vest.

Njegovi mediji fantastično skupljaju seno, oni plaste za sve "Telekomove" pare, ali građanima Srbije se ta hrana za stoku smučila. A kontekst građaninu ne mogu da daju, jer, kontekstualizovan, On dobija svoju pravu meru. I istorijsku i političku, a najviše ljudsku.

Ja sam Njemu već par puta napisao: rejtinzi digitalnih medija jasno pokazuju da On tu bitku gubi. Sama informacija o padu poverenja u televizije (sa skoro 60 na ispod 40 odsto), o tome bi trebalo da mu kaže mnogo. A gde su društvene mreže, jer ne može ni Krlo sam.

Reče mi to nedavno jedan kolega: "Mađari su "otkrili" Jutbju kao platformu za vesti, kad su novinari oterani iz klasičnih medija. Pa i '90, kad smo mi imali najjaču propagandu, ljudi su antenama lovili B92 i strane radio stanice, da čuju istinu. Jer, kad im ne daš to na tacni, spremni su da nauče nove tehnologije". Istina nađe put, kao (Ibar) voda.

To Mu se sad dešava. Starci uče internet zbog Njega. Revolucionarno. On, zaista, jeste učinio da gledamo istoriju.

E sad, malo o jadima.

Ko je danas prosečni Njegov glasač? Donedavno, to je bio čovek kompromiser, čovek "ćuti, dobro je dok ne tuku", čovek "državni posao, službena kola, koverta za poneki poslić". Čovek "glasaću ja i za tebe kad dođeš na vlast".

Da li je to i danas dominantno Njegovo biračko telo?

Ja mislim da nije. Ovom čoveku su unuka pretukli na ulici prošlog leta, možda baš u Valjevu. Ćerku su mu otpustili iz fabrike, možda baš iz "Kentaura". Snaja mu nije dobila posao iako je skupljala sigurne glasove, možda baš u Novoj Varoši. On je prvo gledao RTS, pa Informer, a sad ne gleda više ništa, a i mora krajem meseca na operaciju kuka, evo osmi put mu je prezakazuju, a veza mu pukla.

U kafani ne pamti kad je bio (od kojih para da pije, a i šta da slavi). Mnogo je prošlo od kad je poslednji put polomio čašu kad je čuo "Povedi me ti sa sobom, do Kraljeva grada, tamo mene čeka jedna devojčica mlada". 

Na televizoru još ponekad gleda Njega. On, shvata to građanin, živi taj njegov bivši život: obilazi sela, pije pod šatrama, plače pred rodnom kućom. 

Jedna kuća usamljena, usamljena, moju dragu skriva, pored Ibra ona čeka, ona čeka. Stani, stani Ibar vodo, moram dragoj doći.