10
U stvarnosti kakvu poznajemo, sve na kraju umire, čak i najsjajnije zvezde. Ali, najsjajnije zvezde su one koje zapravo žive najkraće u svemiru.
Te zvezde potroše sav vodonik koji imaju u nekoliko miliona godina, a zatim eksplodiraju kao sjajne supernove. Ostaci njihovih jezgra kolabiraju u neutronsku zvezdu ili crnu rupu, a ti mali, tamni objekti zasipaju našu galaksiju poput kakvog kosmičkog groblja.
Astronomima je teško da otkriju i neutronske zvezde i zvezdane crne rupe. Neutronske zvezde, na primer, imaju samo oko petnaest kilometara u prečniku, i ako njihovi magnetni polovi nisu poravnati tako da ih vidimo kao pulsare, obično ostanu neprimećene.
Zvezdane crne rupe još su manje i ne emituju sopstvenu svetlost. Neke se pojavljuju kao mikrokvazari kada potroše masu zvezde pratilice, ali većina njih se može videti samo kad prođu između nas i udaljenije zvezde.
Astronomi nisu promatrali dovoljno tih zvezdanih ostataka da bi izradili kosmičku kartu njihovih položaja u svemiru, ali nedavna studija u naučnom časopisu „Monthly Notices of the Royal Astronomical Society“ modelirala je područja u svemiru gde bismo ih mogli pronaći, prenosi N1.
Autori studije promatrali su distribuciju zvezda u našoj galaksiji i simulirali kako bi zvezdani ostaci mogli biti povučeni i skrenuti u interakcijama s drugim zvezdama. Budući da su te “zvezde grobovi” tipično starije od sadašnjih zvezda u galaksiji, imale su više vremena za prelazak na nove orbitalne putanje.
Raspodela ovih zvezda je u ravnini tri puta debljoj od ravnine vidljivog Mlečnog puta. Ali, autori spomenute studije otkrili su jedan aspekt njihove distribucije koji je bio prilično iznenađujući. Naime, otprilike trećina ovih starih mrtvih zvezda biva izbačena iz naše galaksije. U njihovom modelu, trećina zvezda doživela je bliski susret sa zvezdama koji im je dao toliko ubrzanje da će na kraju izbeći gravitacijskim silama Mlečnog puta.
Slikovitije rečeno, duhovi napuštaju groblje. To znači da s vremenom Mlečni put “isparava”, odnosno gubi na masi, što je neočekivano otkriće astronoma. Naučnici znaju da mali skupovi zvezda kao što su kuglasti skupovi mogu ispariti, ali Mlečni put je puno masivniji, pa se smatralo da bi dugoročno isparavanje bilo minimalno.
Još jedan aspekt modela koji je bio iznenađujući jeste da su ti zvezdani ostaci prilično ravnomerno raspoređeni po Mlečnom putu. To znači da bi većina zvezda trebalo da ima zvezdani ostatak unutar stotinu svetlosnih godina od sebe. Za Sunce je najverovatnija udaljenost najbližeg zvezdanog ostatka oko 65 svetlosnih godina. Dakle, mogli bismo imati nebeskog duha u svom dvorištu, a da to uopšte ne znamo.
