0
Pre godinu dana, legendarni Bora Đorđević zauvek je napustio binu, a Riblja čorba ostala je bez glasa koji je obeležio epohu. Mnogi su tada verovali da je to kraj jedne ere – ali bend je, po Borinoj želji, odlučio da nastavi dalje. I to sa čovekom koji je godinama bio uz njih, ali u senci, a u pitanju je Jovan Jeftić.
U novoj epizodi emisije „Ispovest“ Jovan Jeftić prvi put govori bez zadrške – o tome kako je postao frontmen kultnog benda, o teretu nasleđa, o Bori Đorđeviću kao ocu, mentoru i figuri bez čije energije danas ne bi bio tu gde jeste. Priča o sumnji publike, komentarima sa mreža, turnejama sa Ribljom čorbom, porocima – i o tome kako to izgleda kad ti život postane rokenrol, ali bez glamura iz filmova.
PROČITAJTE JOŠ:
Odnedavno si frontmen Riblje čorbe, to nije mala stvar.
„Definitivno ne, svestan sam odgovornosti i toga šta se očekuje od mene, ali pre svega mi je bitno da kažem da smo svi mi jedna familija i da nismo znali šta ćemo i kako ćemo kada se sve to desilo (smrt Bore Đorđevića), ali mora da se nastavi dalje jer bi Bora to želeo.“
On je izrazio želju da vi nastavite dalje, a ti si već 10 godina deo benda, bio si prateći vokal.
„Jeste, na koncertima se šalim, pa kažem ‘neki od vas me verovatno i znaju, samo što sam stajao iza klavijature, a sada sam ispred vas’. Energija je definitivno nešto što čini Riblju čorbu, a što je Bora usadio u sve nas i mi to prenosimo. Moja uloga se tu promenila jer sam u centru, a ne sa strane, što je impozantno… Bora, Miša i ceo bend su za mene, kako da ti kažem, odrastao sam uz njih. Od 17. godine sam sa njima i ta energija se nastavlja dalje.“
Kada si prvi put izašao na scenu kao frontmen Riblje čorbe i kako je tebi to bilo?
„Prvi put sam pevao na događaju ‘Dan Bore Đorđevića’ koji se organizovao u Čačku s tim što je to bilo dosta intimno i poprilično emotivno. Tada me je prvi put spucalo sve – čoveče, nema ga. Ni mi nismo znali šta ćemo i kako ćemo, tako da apsolutno razumem deo fanova koji je u fazonu ‘šta sad?’. I mi smo isto to razmišljali, ali čuvši njegove želje… Ne možemo mi bez svirke, toliko smo godina uz njega i toliko dobro razumemo kako diše i kako sve treba da izgleda. Nadam se da su ljudi koji su bili na dosadašnjim koncertima osetili da je to i dalje ta ista energija.“
Jesu li ti prilazili posle koncerta, jesu li te nešto pitali?
„Da, s obzirom na to da su socijalne mreže u ekspanziji i da tamo komentariše ko i šta hoće, dešava mi se da mi publika posle koncerta prilazi i kaže ‘matori, izvini, ipak ovo ima smisla’.“
Sigurno da postoji jedan deo publike koji više neće dolaziti na koncerte Riblje čorbe jer će smatrati da bez Bore Đorđevića više vaša muzika nije ista.
„Boru nećemo zaboraviti nikada. Ja nisam zamena za Boru, niti želim da budem, niti je to ideja. Ja sam ja. Zato me je Bora podučavao, pored toga što mi je brat, prijatelj i mentor, on je menio bio očinska figura. Sa 17 godina sam i am postao deo grupe i imao sam osećaj kao da sam imao pet očeva, pokupio sam od svih sve što valja, a sve formativne godine sam proveo u kombiju sa njima.“
Hajdemo onda ispočetka, rođen si u Novom Sadu 1992. godine. Otkud ti u muzici, da li su tvoji roditelji muzičari?
„Nisu, ja sam ta crna ovca u familiji. Niti je ko skupljao ploče, niti je ko pevao. Ortak i ja smo u oglasima našli časove za gitaru, imali smo 10 godina i odlučili smo da plaćamo po pola, pa sam tako počeo da muziciramo. A kako sam došao do Riblje čorbe – iskreno, puka slučajnost. Od 15. godine sam na bini, imao sam svoj bend ‘Highway’ i još gomilu nekih neuspelih projekata, a sa 17 godina sam bio na jednom festivalu u Novom Pazaru, tada sam već imao bend ‘Čika Joca i zmajevi’ i tamo me je primetio tadašnji menadžer Riblje čorbe koji me je odmah upoznao sa Borom i dogovorili smo se da moj bend bude njihova predgrupa na koncertima. To je trajalo godinu i po dana, međutim, nije baš bilo ljubavi prema muzici od strane kolega u tom bendu koji sam napravio, pa sam ostao sam i onda sam tako sam sa akustičnom gitarom svirao kao predgrupa Riblje čorbe. U jednom momentu je Bora rekao ‘znaš ove naše pesme? Hajde sa nama’. Sve je išlo spontano i lagano.“
Znači, ti si u grupi Riblja čorba od svoje 23 godine.
„Mozak mi je kaša što se tiče datuma, ne znam tačno, ali sam sigurno desetak godina sa njima svakodnevno.“
Šta si po struci?
„Po struci sam grafički dizajner. Mesec dana sam bio zaposlen u jednoj firmi, a kada sam dao otkaz, to mi je bio jedan od najsrećnijih dana u životu. Ne mogu bez svirke.“
Koliko puta mesečno nastupate sada?
„Velika je potražnja i dokle god neko hoće da nas sluša, mi ćemo svirati.“
Jesi li bio svestan veličine Riblje čorbe kad si počeo da sarađuješ sa njima?
„Mislim da ne, to mi je i dalo priliku da ih upoznam kao ljude više nego kao ikone, ideju i tako dalje. Odrastao sam uz njih, naučili su me mnogo toga o poslu i životu, više imamo familijarni odnos nego poslovni.“
Na čemu si Bori Đorđeviću zahvalan?
„Na svemu, prosto ne znam gde bih počeo. Ovo što ljudi mogu da čuju od mene na bini, način na koji razgovoram sa tobom, kako komuniciram, sve su to njegovi uticaji. Što se muzike tiče, najviše sam mu zahvalan na tekstovima, sve mu je lako išlo od ruke.“
Da li si i ti u međuvremenu počeo da pišeš?
„Pišem, pišemo svi, u bendu smo svi autori. Ja imam jedan tekst na albumu ‘Da tebe nije’ i na to sam vrlo ponosan.“
Riblja čorba je počela sa radom 1978. godine, a ti si rođen 1992. godine, da li znaš sve njihove pesme?
„Ne znam, niko od nas ne zna sve pesme. Nisam rođen kad je pola tih pesama napisano. Što se tiče repertoara, uvek nam je veći problem šta ne odsvirati, nego šta odsvirati. Ljudi ne moraju da brinu, hitova ima koliko hoće.“
Poslednjih godina Bora je živeo u Sloveniji, bio je bolestan, a koliko ste vi u tom periodu radili?
„Radili smo stalno, to ga je držalo u životu. Težak je to period za sve nas emotivno, a to što smo ostavili na bini ljudima koji su dolazili da nas slušaju, to je Bora.“
Kako je Bora prihvatio to što je bolestan?
„Bio je svestan svega, ja često kažem – da imam tri posto ljubavi i volje za životom kao on, bio bih ko zna gde. Koliko smo mi njega napajali energijom i svirkama, toliko je i on nas. Neverovatno koliko je energije imao, mislim da će još dugo vremena proći dok ne prestanemo da se okrećemo i govorimo ‘evo ga, sad će doći’. Teško je, ostajem bez reči. Osvrćemo se konstantno.“
Nedavno je obeležena prva godišnjica smrti na groblju u Čačku, da li si bio tamo? Da li si u kontaktu sa njegovom porodicom?
„Bio sam naravno, sa svima smo u kontaktu. Drago mi je da je taj spomenik ispao fenomenalno i onako kako mu dolikuje.“
Da li je on predosećao da je kraj? Ležao je u bolnici poslednjih meseci života, bio je i intubiran…
„Ne bih ulazio u te priče.“
Da li ste imali sastanak gde vam je on rekao da želi da bend nastavi sa radom ili nešto slično?
„Kod njega je retko šta bilo konkretno. To je bila usputna priča, bili smo svesni svi toga, ali nismo imali konkretan razgovor o tome. I dalje je to sve isuviše sveže da bih mogao da sagledam, boli. Bora i Miša su nama ostavili takav utisak da će deo njih uvek biti u srcu kad izađemo na binu.“
Jesi li proputovao sa njima ceo svet?
„Jesam, imali smo i američke i australijske turneje. Ne postoji selo, opština i grad u Evropi u kom nisam bio, tako da je putovanje sastavni deo rokerskog života. Najviše vremena sam proveo sa Vickom po hotelskim sobama, cimeri smo bili, jedno jutro smo se čuli, on me zove i kaže ‘okrećem se i vidim da te nema, ne znam u kom smo gradu’.“
Kako izgleda ta američka turneja?
„Sve zavisi od organizacije. Mi smo poprilično skromni, ali američka turneja je bila prava rokerska. Bude šest ili sedam nastupa u roku od dve nedelje, ali ne vidiš ništa sem bine i hotelske sobe jer stalno putuješ iz grada u grad. Samo jedan dan smo imali slobodan, zadesili smo se tog dana u Majamiju i bili smo na jednoj jahti, malo smo se odmorili.“
Kako fizički izdržati promenu klime, put?
„Ne znam, to je ludačka energija, dok ne dođemo do bine niko nema snage, a kako stanemo na binu sam umor nestaje. To je energija koju dobijemo od ljudi, razmena energija nas i čini Ribljom Čorbom.“
Često pevači kažu da je povod za porok to što ne spavaju, ne znaju gde su, samo rade… Jesi li i ti poročan možda?
„Što se poroka tiče, niko nije poročak u klasičnom smislu, meni su problem kafa i cigara. Ne može da počne dan bez toga. Posle svirke može da se popije nešto, ali pre svirke ne. Ta ideja – seks, droga i rokenrol je prešla na drugu stranu danas koji su u fazonu ‘gas Bajo’ i to. Mi smo poprilično skromni.“
Znači, misliš da se više drogiraju treperi, reperi i folkeri?
„Nije na meni da kažem ko se više drogira. Ovo će sad da bude naslov, je li? Narkomanija vlada! Šalu na stranu, mi rokeri umemo dobro da se provedemo, u tome je stvar.“
Ima li neka anegdota na nastupu, da li ti prilaze žene od kada si frontmen?
„Ima toga uvek, prilaze nam, govore da su zadovoljni. Neke face već poznajemo, stalno dolaze na naše nastupe.“
Da li ima žena koje se udvaraju? Baca li neko neki grudnjak na binu?
„Dešavalo se, i toga je bilo. U Americi sam popio grudnjak u glavu…“
Koja ti je omiljena Borina pesma?
„Imam omiljenu pesmu, zove se ‘Duša nije na prodaju’… Za mene ta rečenica znači da ostanem dosledan sebi i onome što predstavljaš i da je to što daješ ljudima potpuno iskreno i da nema foliranja. Suština je da je Riblja Čorba to da ćemo publici da damo sve, ostavićemo sve na bini.“
Je li teško ostati dosledan sebi? Ti si veoma skroman, ali evo tvoje kolege se guraju da budu na naslovnim stranama, u medijima… Svi su glavni slave, rijaliti program je u ekspanziji i tako dalje, kako ti gledaš na ovo vreme i ova dešavanja?
„Interesantno je to što je moja generacija odrasla uporedo sa internetom, pa sam upoznat sa svime i jasno mi je kako smo došli do ovoga, međutim ja sam provodeći vreme sa Ribljom Čorbom postao neka ‘stara duša’, držim se stvari koje su opipljive. Kuda ovo vreme vodi ne znam, ali kada se popneš na binu, snimaš muziku i ako je to iskreno, ljudi će čuti, a ako se guraš negde gde ti nije mesto, onda dosadiš. Ključ u istrajnosti Riblje Čorbe, sve ovo je starije od mene.“
Da li pripremate nove pesme? Kada je pravi trenutak da se izbace?
„Svi u bendu smo autori, ja sam takođe dobio prostor na šta sam beskrajno zahvalan Bori da bude deo stvaralašta sa njima. Imamo itekako šta da ponudimo samo što trenutno ne razmišljamo o tome. Mi često u šali kažemo da su naši koncerti kolektivna psihoterapija.“
Da li umeš da odvojiš emocije i posao?
„Moj posao i jeste da emociju prenesem na druge ljude. To što sam to vidite i na bini.“
Tokom koje pesme se naježiš?
„Godinama sam bio sa strane, pa samo Bora i ja imali interne momente na bini i sada očekuješ u nekim trenucima da on uleti, pa ću ja da uletim sa nekom frazom, tako da na koncertima momenat kada je on sa nama u potpunosti jeste kada izvodimo ‘Pogledaj dom svoj anđele’…“
Hoćete li ponavljati Borine ideje na koncertima?
„Dosta toga je i nesvesno u meni s obzirom da sam 12 godina pored njega. Mi se šalimo nekada interno šalimo, da smo izveli nešto kao da je Bora tu, što je apsolutno nenamerno, to je njegov uticaj na mene. Desi se da imamo gafova na koncertima, ali to je sve slučajno.“
Je li Bora u poslednje vreme imao snage da izdrži ceo koncert?
„Imao je neverovatnu snagu, on kada stane na tu binu potpuno se transformiše, fenomenalan je i takav je bio do poslednjeg momenta… Poslednji koncert je bio u Bosanskom Šamcu.“
Kako si ti podneo tu vest da je on preminuo i gde si ti bio u tom trenutku?
„Kada me podsetiš na to, i dalje proživljavamo tu bol. Nikola mi je javio, bio sam kući, ne znam šta da kažem. Nestvarno je bilo, ceo dan smo svi plakali, poprilično traumatično.“
Jesi popio neki lek za smirenje na dan sahrane?
„Lek za smirenje je uvek u torbi, živimo u Srbiji. Izvinjavam se, ko nije na leku za smirenje? Ako treba nekome, javite se.“
Hoćeš za publiku biti Jovan Jeftić ili Joca Zmaj i odakle taj nadimak?
„Bora mi je dao nadimak Joca Zmaj, pa tako da sam za publiku i Jovan Jeftić i čika Joca Zmaj… Jovan Jovanović Zmaj je iz Novog Sada, pa odatle sam dobio taj nadimak Joca Zmaj.“
