Ubistvo Hamneija pogodilo Putina tamo gde ga najviše boli

Pre manje od godinu dana, kada su SAD i Izrael bombardovali Iran, Putin je odbio čak i da razmatra mogućnost da bi iranski lider mogao biti ubijen. Međutim, nakon što je Hamnei poginuo u ciljanom napadu, Kremlj je morao da reaguje. Putin je u saopštenju objavljenom na sajtu Kremlja oštro osudio ubistvo, nazvavši ga „zločinom počinjenim uz cinično kršenje svih normi ljudskog morala i međunarodnog prava“. Iako je reakcija bila snažna, ruski predsednik ipak nije direktno imenovao države koje stoje iza napada, piše Politiko.

Trauma Gadafijevog kraja

U ruskim političkim krugovima smrt Hamneija odmah je podsetila na sudbinu libijskog lidera Muamera Gadafija. Snimci iz 2011. godine, na kojima se vidi kako pobunjenici brutalno ubijaju Gadafija nakon NATO intervencije, duboko su potresli Putina. Prema rečima ruskog novinara Mihaila Zigarja, ruski predsednik bio je „van sebe od besa“ kada su ti snimci obišli svet.

Putin je tada javno reagovao ogorčeno, pitajući se da li je takva scena dokaz demokratije. Ubrzo nakon Gadafijevog pada, 2012. godine, Putin se vratio na predsedničku funkciju posle perioda na mestu premijera i započeo novu fazu svoje vladavine – obeleženu oštrim distanciranjem od Zapada i obračunom sa domaćom opozicijom, koju je optuživao za saradnju sa stranim silama u pokušaju promene režima.

Prema analitičaru Aleksandru Baunovu iz Karnegijevog centra za Rusiju i Evroaziju, upravo je Gadafijeva smrt bila prelomni trenutak koji je snažno uticao i na rusku unutrašnju i na spoljnu politiku. Putin je tada zaključio da Zapad može brutalno ukloniti bilo kog lidera koji mu smeta.

Izolacija i rastuća paranoja

Tokom godina Putin je postajao sve izolovaniji. Za vreme pandemije kovida držao je čak i najbliže saradnike i strane zvaničnike na velikoj fizičkoj distanci. Kontakti sa javnošću pažljivo su režirani i kontrolisani.

Pokojni ruski opozicionar Aleksej Navaljni nazvao ga je „dedicom iz bunkera“, aludirajući na istragu njegovog tima o luksuznoj palati za koju se tvrdi da pripada Putinu i koja navodno ima mrežu tunela duboko ispod zemlje.

Pad dvojice ruskih saveznika u kratkom vremenu – prvo venecuelanskog lidera Nikolasa Madura, a zatim Hamneija – dodatno je podstakao paranoju u Moskvi. Prokremaljski komentatori počeli su otvorenije da kritikuju Sjedinjene Države, što su uglavnom izbegavali od povratka Donalda Trampa u Belu kuću.

Bivši ruski predsednik Dmitrij Medvedev napisao je da je napad na Iran pokazao „pravo lice“ američkog predsednika. Poznati propagandista Vladimir Solovjov optužio je SAD da se ponašaju kao predator koji najpre diplomatski uspava protivnika, a zatim ga napadne.

Ideolog ruskog ultranacionalizma Aleksandar Dugin upozorio je da bi Vašington mogao pokušati nešto slično i protiv Rusije, tvrdeći da se saveznici Moskve sistematski uklanjaju jedan po jedan.

Putin ostaje pragmatičan

Uprkos takvim dramatičnim reakcijama u ruskim medijima, zvanični Kremlj zadržao je mnogo oprezniji ton. Putinov portparol Dmitrij Peskov izrazio je razočaranje zbog propasti pregovora između SAD i Irana, ali je istovremeno pohvalio američke napore da posreduju u mirovnim razgovorima između Rusije i Ukrajine.

Poruka Moskve bila je jasna: Putin neće dozvoliti da događaji u Iranu ugroze njegove ciljeve u Ukrajini. Prema profesoru Semu Grinu sa londonskog Kraljevskog koledža, najveće oružje koje Putin trenutno ima u tom sukobu jeste spremnost administracije Donalda Trampa da vrši pritisak na Ukrajinu i evropske saveznike.

Zbog toga ruski predsednik nema razloga da zaoštrava odnose sa Vašingtonom, bez obzira na to šta misli o sudbini Irana.

Kriza koja Moskvi može i koristiti

Za Rusiju, kriza na Bliskom istoku ima i određene prednosti. Nestabilnost na tržištu energije može podići cene nafte, što koristi ruskoj ekonomiji. Istovremeno, sporovi između Evrope i SAD oko reakcije na iransku krizu mogu produbiti zapadne podele, dok bi američka pažnja mogla biti delimično skrenuta sa rata u Ukrajini.

Putin takođe može iskoristiti ovaj događaj za jačanje narativa o opasnosti zapadne dominacije i navodnoj agresivnosti Zapada prema državama koje mu se suprotstavljaju.

Za razliku od Gadafija ili Hamneija, ruski lider ima i snažno sredstvo odvraćanja – najveći nuklearni arsenal na svetu. Međutim, nuklearno oružje ne može ga zaštititi od pretnji iznutra.

Kako upozoravaju analitičari, autokratski lideri koji su dugo koncentrisali ogromnu moć u svojim rukama obično vlast napuštaju na samo dva načina:

ili završavaju u zatvoru – ili u kovčegu.