"Nije samo dete oštećeno, već cela porodica": Ispovest Maje Odžaklijevske o unuku koji ima autizam

Maja Odžaklijavska, vlasnica hitova "Srećo reci", “Ti si taj što luduje” i “Budi dobar kao što sam ja”, pre nekoliko godina se iz Beograda preselila u Staro selo kod Velike Plane.

Osim što preferira prirodno okruženje, Maju je na ovu odluku navela i bolest njenog unuka Luke.

Njemu je sa pet godina dijagnostikovan autizam, iako su simptomi postojali i ranije.

"Kada sam prvi put o tome govorila, ljudi su me zaustavljali na ulici i govorili: “Hvala vam što pričate o tome”. Svi oni koji imaju decu sa oštećenjima govorili su mi:”Hvala”. Iskreno tada nisam bila svesna koliko je to važno. Ja nisam mogla da shvatim da pre mene niko o tome nije govorio. Inače ne gledam televiziju, radije čitam dobru knjigu. A kad gledam televiziju, uključim Fox Crime, da vidim ko je koga ubio i zašto, volim analizu", rekla je ona za Blic i dodala:

"Govorili su mi da sam dala ljudima motivaciju. Nisam znala da sam bila prva koja je o tome govorila. Ali očigledno jesam."

"Nije samo dete oštećeno, cela porodica je oštećena. Zamislite kada mi mlađa ćerka kaže:”Mama, molim te, nemoj da stavljaš Konstantina Luki u krilo”. A ja kažem:”Ne brini. Luka obožava Konstantina“. Kada je videla koliko ga Luka mazi, koliko je nežan i topao sa bebom, rekla je: “Jao, mama, kako je ovo lepo”. Autistična deca žive u svom svetu. Taj svet ne podnosi promene i ne podnosi negiranje. “Nemoj to” - to ne podnose. Ne podnose agresiju, viku i ciku. Imaju izuzetno senzibilan sluh. Njima treba tiho pričati i sa osmehom", rekla je i dodala:

"Ne treba prilaziti detetu sa mišljenjem da njemu nešto fali. Ako imate dovoljno ljubavi u sebi, vi ste u dobitnoj kombinaciji. Ljude treba učiti kako da se ponašaju prema autističnoj deci. Ako imate ljubav, imate model. Sve ostalo se samo nameće."

Luka je smešten u jedan centar, a pevačica je apelovala da se pomogne zaposlenima, prošire kapaciteti i više pažnje posvete njihovim problemima.

"On je pre par dana napunio šesnaest godina. Već je veliki dečko. Smešten je u domu kod Petrovca na Mlavi, u Stamnici, gde ga čuva jedna sjajna, ali, nažalost, malobrojna ekipa. Ne razumem zašto im se ne pomogne da zaposle više radnika. Verovatno nemaju dovoljno prihoda da bi te ljude platili, ali mnogo bi značilo. Tamo ima mnogo dece. Mislim da je ukupno oko trista ljudi ometenih u razvoju, na ovaj ili onaj način. Odgovornost ne sme da padne na mali broj zaposlenih. Treba obezbediti brigu za sve te ljude, zdravstvenu, ishranu, higijenu. Ne možete se osloniti na tako mali broj ljudi kada imate veliki broj dece. Da ne govorim o pranju, o održavanju čistoće, o stalnoj zdravstvenoj brizi. Na neki način apelujem da oni koji su u mogućnosti pomognu tom domu, pre svega mislim na one koji odlučuju. Potrebno je obezbediti još nekoliko plata, kako bi se pomoglo tom malom broju ljudi koji čine sve da ta deca budu zdrava i zbrinuta."

Na pitanje da li je ikada pomislila zašto je baš Luku to zadesilo, Maja ne beži od teških misli.

"Naravno da sam pomislila. To je, na neki način, posledica poštovanja autoriteta. I s pravom mi je ćerka rekla:“Majko, ti toliko poštuješ autoritet.” Moja kćerka je divan borac i to moram da naglasim. U trenutku kada smo konstatovali Lukin autizam, on je imao svega dve i po godine. Dijagnoza je, međutim, mogla zvanično da se potvrdi tek sa pet godina. Ne znam zašto je moralo da se čeka, kada je već tada moglo da se krene sa logopedijom i drugim vidovima pomoći."

"Luki se to nije desilo naprasno u smislu da je oduvek bio takav. Unazad četiri kolena, a ja sam poznavala i svoju prababu, niko u našoj porodici nije bio autističan. Imamo srčane bolesti, ako ćemo o genetici, ali nemamo autizam, nemamo te vrste oštećenja. Genetika je kod nas čista", kaže Maja.

Pored Luke, ona ima još dva unuka, Konstantina i najmlađeg, dvogodišnjeg Milutina.

"Moj unuk polako, tu i tamo, nešto već priča. Skoro je mami, a mojoj kćerki, nešto ispalo, a on je odmah rekao:”Jao!” Tako da već počinje dramaturški da učestvuje, pravi svakakve kombinacije. Lepo je gledati kako deca rastu. Ja sam toliko zahvalna mojim ćerkama što su rodile decu. Kažem da je Bog dao još dece, da ja budem okružena tim divnim, čestitim, čistim, mladim dušicama. One oči kada vas pogledaju, kada vam nešto postave kao pitanje... Pola Milutina ne razumem, ali mi kćerka prevodi, jer se ona već srodila s tim. To su najlepši momenti u životu."