Marina Tucaković i Milan Radulović Laća Foto: Zoran Lončarević, Screenshot/instagram.comlaccanotlaca

Ispitni rad studentkinje FDU, Ane Ninković, podigao je mnogo prašine, jer je ukazala da je, po njenom mišljenju, čak i jedan naizgled bezazleni segment naše kulture duboko prožet problematičnim stihovima koji relativizuju nasilje nad ženama. Vesele melodije, koje čujemo na svakoj proslavi ili svaki dan na radiju, prate mračni tekstovi u kojima se žene ponižavaju, a muškarci šale na račun nasilja. Autori i producenti pojedinih pesama navode da je to samo jedan ugao gledanja na stvari, te navode da je "jedno promocija nasilja, a drugo dijagnoza".

„Pre nego što za milost zamolim, svuci me, po svakoj suzi tuci me“, „Robinja sam tvoja, ubij me“, „Za moje dobro gazi me, ne daj da život mazi me“, „Možeš da me miluješ, možeš da me siluješ, možeš da me ubiješ, svejedno je“, „Kupio sam prsten, kupio sam pušku, jedno od ta dva baciću u reku“, „Tvoje oko sad je modro, od batina sam te odro, moja strašna osećanja, napraviše mnoga sranja“, „Po njenom vratu, leva šaka, desna šaka, i njena faca s druge strane plićaka, noga joj je uzela da se praćaka“…. Spisak ide u nedogled.

PROČITAJTE JOŠ

Ovo su samo neki od stihova 36 domaćih pesama iz raznih žanrova, koje pevaju i muški i ženski izvođači. Uz neke od ovih hitova igrate na slavljima, pijete, slušate ih na radiju dok se vozite. Većinu pesama koje je autorka navela u svom radu napisala je legendarna, a nedavno preminula Marina Tucaković. Njen sin Milan Radulović Laća, takođe tekstopisac, u razgovoru za Nova.rs kaže da je svako delo autora stvar slobodnog tumačenja.

“Svako delo autora je stvar slobodnog tumačenja. Nasilje nad ženama je tema koja se elaborira i u umetnosti. Međutim, kad je komercijalna umetnost u pitanju, uvek može doći do konfuzije. Bitno je ko određenu ideju iznosi, i kako je javno reprezentovan. Kao anđeo. Ili kao đavo. Da je, recimo, u pesmi „Voliš li me“ Ace Lukasa napisano “Ti me voliš kada sam grubijan” to bi bilo rizično. Međutim, napisano je „Voliš li me“ … Prosto, dobri majstori svog posla znaju da postavljaju pitanja“, rekao je Laća za Nova.rs.

Dodaje – “Jedno je promocija nasilja. A drugo dijagnoza.”

“Voleo bih kad bi se ovde više znalo za neke autorke iz 70ih. 60ih. Tipa Džoni Mičel, koja je pevala „Do you see, do you see, do you see how you hurt me, baby? So I hurt you too. Then we both get so blue.“ O nasilju se već dugo piše. Nego niko ne primećuje“, zaključio je Laća za Nova.rs.

Milan Radulović Laća Foto:Nemanja Jovanović/Nova.rs

Goran Ratković Rale, producent i kompozitor, deli njegov stav.

„To je umetnička sloboda i nema nikakve veze sa podsticanjem na nasilje. I toj studentkinji koja je pokrenula tu temu je to svakako jasno, ali je verovatno na neki način želela da skrene pažnju na sebe što joj je očigledno i uspelo, čim me vi pitate šta mislim o tome“, kratko je prokomentarisao za Nova.rs.

Endži Mavrić, harmonikaš, kompozitor i aranžer, za Nova.rs kaže da pesme mogu biti tako shvaćene – ako se neko u njima pronađe na taj način.

„Ako se neko pronađe u pesmi može se shvatiti, ali lično mislim da pesma kao takva nema nikakve veze sa nasiljem. Sve je do čoveka – neko je nasilan sam po sebi“, rekao je on za naš portal.

Bane Opačić, kompozitor, pevač i tekstopisac, navodi da je u pitanju „hiperbolizovana metafora“ koja ne treba da bude shvaćena bukvalno.

„Da je reč o kolumnama, citiranim izjavama, neki stihovi iz pesama mogli bi da se okarakterišu kao promocija nasilja, ali kada je reč o tekstovima pesama, siguran sam da ideja tekstopisca nikada nije da na bukvalan način prenese takvu poruku kroz stihove. Postoji nešto što se zove pesnička sloboda, a u ovom slučaju moglo bi se nazvati i hiperbolizovana metafora. Da bih bio jasniji, stih pesme “ja bih opet bila tepih po kome ti gaziš”, koji je naveden kao jedan od spornih, na “jeziku” etradnog teksta govori o neprežaljenoj ljubavi zbog koje bi glavna junakinja pesme metaforički sebe ponizila i u kojoj meri zbog te ljubavi“, objasnio je on za Nova.rs i dodao:

„Možda je najbolji primer deo teksta iz pesme “Prsten” Partibrejkersa koji kaže “Kupio sam prsten, kupio sam pušku, jedno od ta dva baciću u reku..”. Siguran sam da ne postoji neko ko je ovu pesmu shvatio bukvalno, kao što sam siguran da je Cane, kada je pisao ovaj tekst, znao da se obraća publici koja ovo percipira na pravi način, nikako kao promociju nasilja. Ne poričem i to takođe da se nekada u želji da se šokira ili napravi pesma sa što ubedljivijim tekstom nesvesno pređe ta granica – kao što nekada u razgovoru sa bliskom osobom kažemo npr. “Ubiću te što si mi ovoliko skup poklon kupio“ . Odvajam, naravno, pesme koje imaju jasne nacionalističke poruke poput onih koje peva npr. hrvatski pevač Perković Tompson kao jasnu nameru autora da se promoviše mržnja, nasilje“, dodao je on.

„Na kraju, sve dok u rijaliti programima, na dve nacionalne TV, imamo promovisanje nasilja kao zabavu, ovu priču na temu tekstova bih ipak nazvao preteranom jer pesme su ipak oduvek tu da ljudima poprave raspoloženje i izazovu neke dobre emocije“, zaključio je Opačić za Nova.rs.

Bane Opačić Foto:E-Stock/Ivan Dobričić

Dejan Kostić, kompozitor, tekstopisac i producent, takođe je sličnog stava.

„Mislim da je u dosta slučajeva žargon u pitanju i da tu nema elemenata nasilja“, rekao je on kratko za Nova.rs.

Ana Ninković, autorka rada, s druge strane, rekla je za portal „Zadovoljna.nova.rs“, da pesme vidi kao „relativizaciju nasilja“. Ona objašnjava da u njenoj kompilaciji s jedne strane imamo pesme u kojima je dominantno poniženje žena, kao ultimativni dokaz ljubavi. To najčešće pevaju ženski izvođači. S druge strane, imamo pesme koje se tiču samog nasilja.

„Slušalac treba da zaključi da li je to propagiranje nasilja, ali svakako jeste relativizacija – naročito kada imamo veselu muzičku podlogu, koja nas tera na igru. U radu postoji video uživo nastupa na kojem publika đuska uz pesme o nasilju. Onda ne možemo govoriti ni o čemu drugom osim o relativizaciji. Čak i kad je cilj neka vrsta satire i ismevanja, onaj ko takve pesme piše mora da obrati pažnju da to bude jasno“, rekla je Ana.

Ana naglašava da njen rad nije sociološka analiza, ali jeste predstava društva.

„Jako je banalno učitavati iz mog rada da mislim da će neko da posluša pesmu, pa da ode i ubije ženu. Mislim da je ovo pre svega pokazatelj nekog stanja – jer naročito popularna kultura pokazuje u kakvom društvu živimo. Ali ovo nije analiza društva ni tih pesama, ni ljudi koji ih slušaju. Ja sam samo napravila pregled i oni koji to odgledaju, na njima je da iz toga zaključe nešto i imaju reakciju“, zaključila je Ninković.

BONUS VIDEO: Prijavite svako zlostavljanje

Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama InstagramFejsbuk i Tviter.

Komentari

Svi komentari (0)