0
Miloš Marković, profesor pevanja i dugogodišnji saradnik “Zvezda Granda”, jedan je od ljudi koji najčešće ostaju “iza kamere”, a presudno utiču na to kako kandidati zvuče na velikoj sceni.
U emisiji “Ispovest” autora i voditelja Nemanje Vasiljevića, Miloš Marković govori o radu sa takmičarima, “trci sa kafanom” kod radnih pevača, energiji u bekstejdžu najgledanijeg muzičkog šoua na Balkanu, ali i o odrastanju uz oca Čedu Markovića – poznatog pevača izvorne i narodne muzike. U razgovoru otkriva i zašto nikada nije poželeo da bude frontmen, kako izgleda priprema za arenu, kao i anegdote koje publika ne vidi uvek u programu.
PROČITAJTE JOŠ:
0
0
0
Ogromna je odgovornost kada sa nekim počinješ zajedno da gradiš karijeru i veruješ u njihove snove i talenat.
„Ja sam na početku njihove karijere kao profesor pevanja, ali oni su isto tako bili na početku moje karijere – neke ozbiljnije priče kao profesor. Ja sam iza kamere, trudim se da se neko predstavi u što boljem svetlu. To je krenulo u ‘Zvezdama Granda’, ne kao učesnik, nego kao profesor pevanja. Trema je bila podjednaka – i kod njih i kod mene, svi smo bili na početku. U toj ulozi sam realno tu oko 11 godina. Vremenom se čovek izvežba. Velika je čast kad znaš da si bio na nečijem početku i gledaš kako uspeva – a danas su to već etablirani muzičari, ozbiljno rade i imaju lepe karijere.“
Šta se dešava kad te pozovu pevači i kažu: ‘Hoću da se takmičim u Zvezdama Granda, hoću da mi ti budeš profesor pevanja’?
„Kažem im da se spreme na moje realne reakcije – prave reakcije koje su pevaču jako bitne. Kod mene nema pakovanja u mašne: kad smo jedan na jedan, tet-a-tet, idemo direktno, jer samo iz te tačke može da se napravi napredak. Kod mene dolaze i profesionalci, i amateri, i radni pevači koji rade pet od sedam dana u nedelji i uvek je tu trka sa kafanom, pa moram da budem realan da bi oni spoznali sopstvene greške – jer tek tada kreće napredak i ispravljanje. Zavisi za šta se ko javi, ako je priprema za takmičenja, onda moraju da znaju da je početak lagan, spor, ti krugovi se snimaju za mesec i po dva, ali to onda ulazi u jedan tempo iz nedelje u nedelju, pa smo birali nekada pesme tri dana pred snimanje. Pevači ne smeju biti nespremni u tim momentima i onda im zato ja kažem na početku da se pripreme jer ne znam ko će dokle da dogura.“
Da li ih savetuješ da ne pevaju u periodu pred snimanje, ta tri dana kada imaju pauzu?
„Teško je pevaču koji živi od pevanja reći: ‘Otkaži svirku.’ Savetujemo bar da vikend pred snimanje ne pevaju nigde, da nađu zamene ili da pevaju ‘svaku petu’ pesmu – da sačuvaju glas. Ali da otkažu sve, to nije realno, to je njihov život i izvor prihoda.“
A radni pevači koji pevaju pet dana nedeljno, pa čak neki i sedam – je li njima glas potrošen? Kad dođu kod tebe, šta ti čuješ?
„Čujem da će to biti velika trka sa kafanom. Najbolje bi bilo da godinu dana nigde ne pevaju i dođu na rehabilitaciju – ali to je nemoguće. A koliko kome treba da napreduje – to je individualno. Nekome se desi napredak za dva meseca, nekome treba godina. Pevanje se uči godinama, kao i svaka druga muzička disciplina. Potreban je dug i iscrpan rad kako bi to bilo uspešno.“
Tvoj otac je Čeda Marković. Kako je on danas, šta radi?
„On peva i dalje naravno – ima 76 godina. Volim da istaknem da je on u svojoj generaciji jedan od poslednjih pevača koji pevaju muziku kako treba i stilski i tehnički. Ponosan sam što i dalje može da peva, što je ‘upotrebljiv’ i što je priznat od kolega. On je tip pevača za koga možeš da budeš ponosan da kažeš da si njegov sin – nema mrlju, ima veliki rad iza sebe, divan glas i priznat je od strane kolega. Niko ne može da kaže da je radni pevač, tezgaroš i tako dalje. Mislim da nema karijeru koliku zaslužuje, ali on je zadovoljan svojim poslom i količinom posla.“
Kako je bilo odrastati pored njega? Da li si bio svestan njegovog imena i popularnosti?
„Bio sam svestan da je pevač, ali sam imao olakšavajuću okolnost – apsolutnu podršku i oca i majke: voženja na probe, muzička škola, hor RTS-a, Opera Narodnog pozorišta, koncerti… Kad sam počinjao da radim, čak sam krio da mi je otac, ovde ljudi na Grandu nisu znali da sam njegov sin da ne bude ‘Čedin sin’, da neko misli da me neko protežira. Hteo sam da budem svoj čovek. Posle mi se to prelomilo u glavi – danas sam baš ponosan i ističem da sam njegov sin. Prosto, da ljudi skapiraju i da nisam neko ko dolazi sa ulice, nego imam genetiku u sebi, a naravno tu je i rad, nije dovoljan samo talenat.“
Da li te je savetovao da se baviš pevanjem, da snimiš svoju pesmu, ili obrnuto – da ne ideš u muziku jer zna koliko je teško?
„Ne, on me uvek savetuje kad treba. Što sam stariji, on se ljuti na mene: ‘Što nisi uzeo da se baviš pevanjem?’ To su neki životni izbori, moj izbor je da ne budem frontmen, ne zato što se plašim tog svega – ja sam u tom svetu ali da bi pevač bio pevač mora da ima određeni psihološki profil: da peva i kad mu se ne peva, da se smeje kad mu se ne smeje, da uveseljava druge i kad mu nije do toga. Ja nisam takav – ako nisam raspoložen, ne umem da se lažno smejem, a pevači su specifična fela ljudi koji imaju momenat da se nasmeju, evo recimo moj otac je pevao sedam dana nakon što mu je umrla majka – kako to? Tako da sam ja izabrao ovo – da budem šraf bez koga se ne može u sistemu zvanom muzička industrija, biti taj šraf koji daj baš taj, što bi Knez rekao: fajnl tač – e, to je posebna vrsta osećaja, a komunikaciju sa scenom imam preko pevanja pratećih vokala, ne može svako da bude prateći vokal i to mi imponuje. Moraš da imaš i harmonski sluh, da ‘uhvatiš’ druge glasove koji pune glavni vokal, boje ga i daju taj ‘fajnl tač’. To je osećaj koji je baš poseban.“
Koliko je teško raditi sa pevačima – kad si ti iza njih i pratiš ceo njihov život i karijeru?
„Kao profesor pevanja radim jedan na jedan, ne praktikujem grupne časove. Kad radiš s nekim jedan na jedan, postaneš mu i psiholog, i otac, i majka, i najbolji drug – sve. Moraš psihološki da ‘ogoliš’ pevača da dođeš do strahova, jer gomila grešaka – i tehničkih i interpretativnih – nastaje iz glave, iz podsvesti. Posebno kod takmičara ‘Zvezda Granda’: to je njihovih pet minuta, a ti treba da ih ubediš da stanu, da se pokrenu, da ‘zauzmu scenu’… Teodora Toković je kod tebe u emisiji rekla da joj je moja majka rekla da kad izađe na scenu mora da izgleda kao Bijonse, da lupi nogom o binu, a kako ona da lupi nogom kad razmišljao da li će joj se pomeriti haljina ili šta već, pa i muškarci gledaju da li će izgledati kao frajeri ili će to ispasti bacanje po sceni kao cirkuzant i onda ja moram da znam zašto se oni tako ponašaju, tako da je to jedan proces.“
Završio si Muzičku akademiju?
„Jesam, odsek za pedagogiju – opštu muzičku pedagogiju. Počeo sam i dirigovanje na trećoj godini, došao do kraja, ali život je namestio da posao ne čeka. Ostao sam na jednoj diplomi, ali sam znanje pokupio.“
Jesi li ikada radio nešto van muzike?
„Jesam – dva i po meseca u kafiću, dok sam studirao. Jedna žena je držala kafić, radio sam u baru, a i kao konobar. Sećam se poslednjeg dana, stojim na vratima, stavio sam naočare, gledam kako je lep dan, ljudi prolaze, a meni Zaga kaže ‘Aman, hoćeš ti da radiš?’ i onda mi je na kraju smene rekla: ‘Umetnik, ajde ti da se baviš umetnošću, ovo nije posao za tebe’ – tako da je to moj radni staž van muzike.“
Da li si razmišljao da radiš u školi?
„Radio sam zamene u privatnim i državnim školama. Klasična muzika je fantastična i svi znamo koliko to vredi, ali mene više radi ova komercijalna, pop. Od svake muzike može da se odabere nešto dobro, pa makar to bio jedan takt, jedan element, fraza – to volim da slušam. Od Beethovena i Stravinskog, preko Silvane, mog oca, Bekute, Đurišić, Šerifović, pa Tomaševićka, pa volim da čujem i Desingericu, da vidim šta on to voli da peva.“
Kako izgledaju snimajući dani u ‘Zvezdama Granda’, taj čuveni bekstejdž? Mi vidimo epizodu od tri-četiri sata.
„Snimanje traje mnogo duže. To je ogromna ekipa: kamermani, tonci, reditelji, asistenti, sekretar režije, to je velika ekipa ljudi koja treba da radimo i ne bi bili najgledaniji da nismo svi usklađeni. Kada su lepi rezulati ekipa je uvek raspoložena, a uvek su lepi rezultati, prosto nema ono: ‘Ko će sad da radi Zvezde Granda’… Uvek komentarišemo takmičare, dajemo savete i tako dalje. Na kraju svih krajeva mi radimo zajedan cilj – da u finale dovedemo najbolje. Zanimljivije je sada od kada su ovi dueli i za gledaoce i za nas koji radimo.“
A kad krene neka svađa u žiriju predugo – šta ti radiš?
„Kad se baš ‘zavozaju’, ja uzmem i igram Royal Match. Prešao sam 12.000 nivoa. (smeh) Šalim se, ne svađaju se toliko, ali – skratim vreme dok ne nastavimo komentarisanje.“
Kakva ti je saradnja sa Sanjom Vučić?
„Upoznali smo se kad smo radili na projektu Hurricane. Ona je duhovita, pretalentovana, versatilna – mislim da ni sama nije svesna koliko može i koliko će tek dati. Ponosan sam što se družimo i što zajedno pevamo prateće vokale. Od ove godine radim i sa njenim kandidatima, kao i sa Đurišićkinim.“
Koliko kandidata imaš? Kako stižeš sve?
„Stigneš – dobra organizacija vremena. Privatni učenici, kandidati u Grandu, matrice, kaveri… Sve je do organizacije. Zato sam, recimo, oko Nove godine bio tri nedelje na odmoru – samo filmovi, bez kafane, da odmorim uši.“
Imaš li neku anegdotu za kraj?
„Na Bekutinom koncertu u Sava centru postoji prompter – ekran sa tekstom pesme, za svaki slučaj. Ide pesma ‘Potraži me u kafani’ i u promteru piše: ‘dokle više da te čekam, idem i ja ko mi brani’. Mi četvoro pratećih vokala, a i Ana, pogledamo – ‘idem i ja, konji vrani’ i završi se refren, mi već pucamo od smeha, a Ana se okreće ka nama i kaže ‘konji vrani’ i počne da se smeje. A imamo i priču sa ‘retrogradnim Merkurom’, kažu da se ne radi tada ništa, da se ne potpisuju ugovori, da se kupuje tehnika i tako dalje, ali se u toku retrogradnog Merkura snimaju „Zvezde Granda“ i došli smo Ana i ja pričamo ovome se pokvario kompjuter, ovom telefon i pričamo, a Marija Šerifović je bila tada u žiriju i kaže ‘jao vas dvoje kao ptice zlosutnice, sklonite se’ i mi kao videćeš ti. Snimamo i usred takmičarske numere nestalo struje i Ana i ja u isto vreme ‘retrogradni Merkur’, naravno ceo studio se smejao. Ima gomila tih nekih sitnica i detalje.“