0
U novoj epizodi emisije „Ispovest“ autora i voditelja Nemanje Vasiljevića, svoju životnu priču otkriva čovek koga narod već godinama zove kraljem narodne muzike — iako on ističe da je za takvu titulu još mlad.
Roki Begović, pevač koji je svoj put gradio na svadbama, ispraćajima, kafanama danas je jedan od najtraženijih vokala u narodnoj muzici, a publika ga je ove godine na Saboru narodne muzike Srbije nagradila najvećim brojem glasova. U emisiji „Ispovest“ prvi put otvoreno govori o svom usponu — od automehaničara i vozača u Ministarstvu ekonomije, do pevača koji danas puni sale. Priča o godinama kad je radio ceo dan za 100 evra, o tome kako mu je tek harmonika „otkrila“ da ima glas, kao i o trenutku kad su ga na jednom slavlju krunisali.
PROČITAJTE JOŠ:
0
0
Zašto te zovu kralj narodne muzike?
„Činjenica je da se tu nešto dopada narodu, čim su me tako prozvali. Smatram da je još rano za to, još sam mlad, treba još radnog staža da skupim, prerano su doneli tu odluku, ali hvala narodu. Nije to lako, mora svako veselje da se odradi dobro da bi se održao taj status.“
Kada je počela velika potražnja za tobom?
„Muzikom sam počeo da se bavim 1998. godine, a od 2002. do 2017. sam bio u jednom orkestru dok se nije desila nesreća, šef orkestra je mlad preminuo i morao sam da nastavim dalje, da idem svojim putem. Kad sam se osamostalio, onda su ljudi čuli za mene, prvo su kolege počele da me zovu na svirke i na snimanja kavera, to je bilo veoma popularno. Zahvaljujući društvenim mrežama sam bio zapažen, uspeo sam da me vidi dosta ljudi. Dok se nisam reklamirao radio sam svirke, ali tu me ljudi vide i to je to, nisam imao ni finansija da mogu da se pojavim na nekoj televiziji ili radiju.“
Nedavno si bio na Saboru narodne muzike Srbije, a tvoja pesma „Čujem da ponekad“ pobedila je glasovima publike.
„Tako je, tekst je napisao Zoran Petković, a aranžman je uradio Zoran Vlajić. Pesma mi se dopala na prvu, kad mi je Zoran ponudio i uzeo sam je da je imam, nije mi bila namera da je prijavim za Sabor, podseća me na ono vreme osamdesetih i devedesetih kada su se radile pesme, tako mi je zazvučalo i želeo da imam takvu pesmu, prihvatio sam to, uradili smo je, onda je Zoran predao za Sabor na RTS-u, pesma je prošla od strane te komisije koja odlučuje koja pesma može da prođe. Meni je bio cilj samo da se pojavim, iskren da budem. Na RTS-u nisam bio nikad i bila mi je želja samo da se pojavim, a da li ću nešto da dobijem, da li neću, to mi je bilo totalno nebitno. I s obzirom da se nisam nadao ničemu, super sam prošao, dobio sam najviše glasova publike, a meni je to u stvari i najvažnije jer ja narodu pevam, ti ljudi me angažuju, od njih živim i oni su me i podigli na ovaj nivo.“
Kakav je tvoj status sada? Jesi ti sad estradni pevač, narodni pevač? Kako sad ti sebe deklarišaš u javnosti?
„Deklarišem sebe kao narodnog pevača. Sad, estradni, mislim, tu sam negde, ali nisam tu. Ja i dalje radim kao što sam nekad radio, ne smatram sebe sad nekom zvezdom, daleko sam ja od toga, zna se ko su zvezde, ali nemam ni neku želju iskreno da budem, meni ovako sasvim super, sa narodom sam, što se kaže, tu sam gde treba da budem, jer ne znam, imam utisak, kad bih se množda malo više podigao, da bih možda onda bio u prilici da padnem, a ovako sam tu.“
Da li ti nekad bude muka od pijanih ljudi, putovanja, stalno si verovatno u kolima, znam da dosta radiš?
„Dosta radim, dosta kilometara se pređe. Ja, kad smo veći kod toga, prelazim ozbiljnu kilometražu. Mislim da prelazim više nego taksisti.“
Koliko puta godišnje radiš mali servis?
„Mali servis radim na dva meseca. To je obavezno i po tome vidim koliko prelazim. A to što se tiče toga da li mi je muka, nije mi muka, ja volim da pevam. Nije meni problem da pevam, ja sam počeo da se bavim time zato što stvarno to volim. Nekada me stigne umor, dođe neko ko je malo više popio, pa nema razumevanja, hoće nešto, ne zna šta hoće, taj deo zna da bude mučan. Ali generalno, ljudi kao ljudi mi nisu dosadili, mislim ljudi koji su ljudi, oni koji nisu ljudi znaju da budu dosadni, ali dobro, sve je to sastavni deo posla i života. Nigde nije idealno, koliko god to sa strane izgledalo bajno, sjajno – idemo, pevamo, jedemo, pijemo, družimo se. Svaki posao na kraju ume malo da postane dosadan zbog nekih stvari, ali uvek pobedi to što ja volim stvarno da pevam. Ja sam prvo počeo da sviram harmoniku kao klinac i onda sam uz harmoniku i pevao, tako sam u stvari shvatio da znam da pevam, uz harmoniku sam pevušio, pa uvek neko kaže ‘lepo pevaš’, a tada nisam bio svestan, pevao sam čisto da ispratim sam sebe. Tada su bili ispraćaji u vojsku aktuelni, pa mi narod kaže ‘hajde, otpevaj, nešto ti si muzičar’, oni misle da svi muzičari znaju da pevaju. To je bilo veselje kod mog druga, svi smo stali u krug i trebalo je da otpevamo po strofu i kad je došao red na mene, kad sam otpevao, oni su vikali ‘pevaj još’. Posle godinu dana harmonikaš Đorđe Milanović koji je bio na tom veselju me je pozvao i pitao da radim sa njim. Rekao sam da hoću, ali da ne znam, jer nisam znao koliko znam. Kao klinac sam uvek slušao muziku, uvek je bio upaljen radio, znam mnogo tekstova pesama, pa se i danas našalim, kažem ‘mozak mi ne služi ni za šta drugo, samo za pesme’.“
Gde si rođen i odrastao?
„Rođen sam u Beogradu, živim u Resniku od rođenja.“
Jesi li služio vojsku?
„Jesam u Valjevu, imao sam 21 godinu i tamo sam upoznao harmonikaša i klavijaturistu koji su radili u orkestru tog pokojnog šefa Radeta Leštanca. Moram da kažem da smo mi muzičari u vojsci imali privilegije, bili smo oslobođeni svega, govorili su nam da vežbamo, sviramo, imali smo prostoriju gde smo to radili, a vikendom su nas puštali da izlazimo, što nam je mnogo značilo jer smo već tada svi radili, imali smo svirke. Uglavnom, u vojsci upoznao Igora i Darka, oni su iz Leštana, pozvali su me za svirku, trebao im je pevač jer se njihov pevač razboleo. Sećam se kao sada, bila je nedelja, on me zove i kaže ‘dođi odmah u restoran Narcis u Leštanima’, ja sam odrastio uz tu svirku i ostao u tom orkestru sve do 2017. godine dok se taj Rade nije razboleo i onda je ubrzo otišao. Nije mu bilo spasa, onda se orkestar raspao i ja sam krenuo sam. Snimao sam neke kavere sam, snimao za Grand i tako dalje.“
Znači, ti si zapravo želeo da postaneš poznat još tada?
„Ne poznat, želeo sam samo da imam malo više posla i malo veću cenu.“
Je li bilo para početkom dvehiljaditih? Bile su sankcije, teško vreme…
„Teške su to bile godine, nikakva zarada nije bila. Po svirki uzmeš 50 do 100 evra, a radiš svadbu pa si tamo od devet ujutro, ideš po mladu, vamo-tamo, traje veselje celu noć do pet ujutro i doneseš kući 100 evra s kojima ne znam gde ću pre.“
Šta si po struci? Jesi li morao da se zaposliš negde?
„Po struci sam automehaničar. Radio sam to kratko vreme. Nisam mogao da nastavim time da se bavim jer nisam mogao ruke da operem, bukvalno se unakazim ceo, posle toga treba da držim mikrofon, krijem ruke. Mlad sam se oženio, 2003. godine, a 2004. sam dobio sina, pa sam 2007. dobio ćerku i te 2007. sam počeo da radim u ministarstvu ekonomije kao vozač. I radio sam u ministarstvu do 2014. pa sam onda, 2014. nastavio da se bavim istim poslom, radio sam kao vozač, samo u privatnoj firmi kod jednog mog dobrog prijatelja. Tu sam radio do pre tri godine i više nisam mogao da uskladim taj posao sa pevanjem. Kada sam radio samo vikendom svirke mogao sam da uskladim, ali kada sam počeo da pevam i radnim danima, više nisam mogao. U međuvremenu mi se rodilo i treće dete, 2016. sam dobio još jednu ćerku, a sada već imam i unuka, sin mi se mlad oženio, sa 20 godina.“
Koliko dugo si radio u ministarstvu kao vozač?
„Od 2007. do 2014., znači sedam godina.“
Imaš li radni staž za penziju? Jesi skupio tih minimalnih15 godina?
„Imam. Sada uplaćujem sam sebi, od 2007. mi je krenuo radni staž i nisam prekidao.“
Kolike su plate bile u ministarstvu?
„Početna plata mi je bila 20.000 dinara, te 2007. S tim što smo imali neke dnevnice, često smo putovali, dnevnice su bile 2.500 dinara i onda moliš Boga da ima što više puteva da bi skupo što više. Nisu bile neke plate, pa su onda povećavali sve pomalo, na 25.000 hiljada, pa 30.000 i onda kad sam završio, kada je trebalo da izađem iz ministarstva, to je bilo 2014. godine, u tom momentu je bila plata nekih 55.000 hiljada. To je u to vreme i bilo solidno. Sad je ta cifra ništa, ali u tom momentu su pare nekako bile vrednije.“
Da li si tada za jedan vikend pevanja uspeo da zaradiš celu tu mesečnu platu ili ne?
„Nema pravila, nekad više, nekad manje, ali uglavnom, svakako se mnogo više isplatilo to što se bavim muzikom nego posao koji sam radio.“
Jesi li imao priliku da upoznaš političare?
„Jesam, često smo zajedno sedeli na tim dešavanjima. Nismo mi sedeli sa njima, ali smo nekako bili tu uvek. Često smo bili zajedno, išli smo na skupove, dešavanja…“
Jesi li im pevao neku sladbu, veselje? Jesu znali da si ti pevač?
„Mali broj ljudi je znao. Nisam se ja tu eksponirao, radio sam vikendom svirke, u tom momentu kod mene to nije bilo na nekom velikom nivou da bih imao čime da se pohvalim. Čovek koga sam ja vozio, on je znao čime se bavim i bio je tolerantan kad god odradim, na primer, vikend, nedelja, ostanem do kasno i u ponedeljak treba da dođem ujutro da ga vozim. Često se dešavalo da odem po njega i on kad me vidi da sam onako beo, pita me koliko si spavao, ja kažem sat vremena, dva ili nisam spavao, a treba da putujemo da ga vozim na primer za Vranje. On mi kaže ‘sedi pored, ja ću da vozim’. I onda u jednom pravcu on odveze tamo gde idemo. Dok ja njega čekam, dok je on na tom nekom sastanku, ja spavam u kolima, pa u povratku vozim ja.“
Koga si vozio?
„Ministra ekonomije Nebojšu Ćirića. Od kada sam počeo pa do kraja sam samo njega vozio, od te 2007. on je bio pomoćnik, posle toga državni sekretar, pa ministar. Nije imao želju da menja vozača premda je mogao, bio je u prilici. Ja sam mu odgovarao. I on je meni odgovarao i super smo i dan-danas smo super. Ostali smo prijatelji i drugari“.
Da danas nisi na ovom nivou pevačkom, da li bi radio danas u ministarstvu kao vozač?
„Pa u ministarstvu da, ali kao vozač ne. Radio bih bilo šta,a samo da ne moram da vozim.“
Na jednom veselju su te krunisali, doneli su ti neku krunu i taj snimak je na tvom Instagram profilu, ima dosta pregleda. Kako je to bilo?
„To je bilo na Zlatiboru. Bilo je krštenje. Ja se iskreno nisam uopšte niti nadao, niti znao da će tu nešto da se desi. U jednom momentu, pevačica, koleginica koja je pevala, sećam se, bila je Mira Aleksić iz Bogatića. Kaže ona ‘e, sad, imamo od strane domaćina jedno iznenađenje za Rokija’. Mislim, čime oni sad mene da iznenade? Sad ja tu stojim i gledam, ne znam o čemu se radi. Prilazi domaćin veselja i njegova supruga i nose krunu. Ja gledam, ne mogu da verujem, izgubio sam se totalno. Da li je ovo moguće? Šta da kažem, hvala im puno.“
Je li ti bilo neprijatno?
„Bilo mi je neprijatno. Stvarno nisam to očekivao. Neki su rekli da je to neki poklon. Ali za mene je to bilo… Znam da su samo Šabana Šaulića krunisali. E sad, opet moram da kažem, posle toga bilo je tu raznoraznih komentara vezano za to krunisanje. I dobrih i loših. Nikad ja nisam hteo na tu temu da pričam, ali evo sada ću da kažem, kod tebe, svi to krunisanje vezuju za pevanje. Onda kažu ‘ovaj pevač peva bolje, realnije bi bilo da su njega krunisali nego Rokija’. Ja nisam dobio krunu za pevanje, nego za način na koji radim ovaj posao. Svestan sam toga da ima mnogo boljih od mene, naravno ima i boljih i gorih, i ja znam gde je moje mesto. Ja sam uvek to i znao i pre, dok nisam bio malo više u ovome. Ali nisam ja krunisan, opet ponavljam, nisam ja krunisan zbog pevanja. Ja sam krunu dobio zato što ljudi gledaju pored pevanja kako se ponašaš na veselju, način tvoj. Sve, bukvalno sve se gleda i sve se na kraju boduje. Tako da, opet kažem, ta kruna nije bila isključivo zato što ja kao dobro pevam. Ja pevam solidno, nekom se to sviđa, nekom se ne sviđa. Ljudi kojima se sviđa zovu me, oni kojima se ne sviđa ne zovu me. Ali hoću da kažem da to nije samo pevanje u pitanju, ima tu mnogo drugih stvari koje su važnije od pevanja. Da bi te ljudi sutra nagradili, bilo kako, nebitno da li je to kruna, ili je to neki najobičniji poklon koji vredi hiljadu dinara.“
Bitan je pristup publici, na koji način gradiš poverenje. Imaš li priliku da pevaš po nekim kafanama ili su to samo privatna veselja?
„Preko zime, kad krene malo hladnije vreme, tad kreću kafane. Ali radim gostovanja po gradovima, na primer Valjevo, Loznica, Šabac, po tim salama za svadbe. Naprimer, oni organizuju, organizatori naprave reklamu da ja gostujem u nekom restoranu ili svečani sali i tu dođu ljudi da me slušaju i tako to funkcioniše.“
Kažu da su nastupi za Novu godinu negde duplo, ako ne i trodupo skuplji nego preko godine?
„Pa da. Ta Nova godina se naplaćuje uvek dosta više, neko to naplati tri, četiri puta više, sve zavisi. Ja sam još uvek skroman, ja naplatim duplo više.“
A zbog čega je to za Novu godinu tako?
„Nije to običan dan, prvo. Kao prvo, tu ljudi dolaze, imaš i mogućnost da zaradiš više para, jer tu dođe hiljadu ljudi i taj vlasnik, taj gazda, organizator, on to pravi da bi zaradio pare. Ima prostora tu za sve. Onda ako ja, kao ja privučim da dođe tu hiljadu ljudi, smatram da sam delom zaslužan da dobijem malo više novca nego inače. A kad neko pravi svadbu, veselje, on tu ima samo trošak. On ne pravi da bi zaradio. A kad neko pravi zabavu neku, on to radi da bi zaradio neke pare. Pa onda i ja isto dolazim da bi zaradio.“