ISPOVEST "Predočeno mi je šta moram da uradim": Kao dete je zarađivala 500 maraka po danu, ali je zbog jedne ponude prestala da se bavi glumom - i postala pevačica

Pevačica Višnja Petrović na sceni je još od svojih šest godina, kada je postala aktivni član kruševačkog pozorišta. Tokom godina bavila se glumom, igrala monodrame, ali i u predstavama sa kolegama koji su velika imena domaće scene. Uprkos svom talentu i posvećenosti, njena želja da upiše Fakultet dramskih umetnosti nailazila je na prepreke – bila je odbijena čak četiri puta.

Ipak, život je imao drugačiji plan: ponude koje su joj stizale naterale su je da zauvek napusti “daske koje život znače” i okrene se muzici. Sudbina je takođe htela da, tokom jednog noćnog provoda, upozna estradnog menadžera koji joj je sugerisao da se posveti pevanju. Upravo zahvaljujući njemu, Višnja je dobila priliku da uđe u rijaliti program, gde je stekla prvu prepoznatljivost i finansijsku stabilnost, ali i snimila svoj prvi hit. Danas je Višnja Petrović jedno od najangažovanijih imena na domaćoj muzičkoj sceni, a mi vam donosimo priču o životu i karijeri koja je oblikovana talentom, hrabrošću i odlukama koje su promenile sve.

Koliko ti se život promenio poslednjih par godina? Na sceni si već 25 godina, a aktuelna si poslednjih pet.

"Nemam osećaj da mi se život promenio, zato što sam na manju dozu popularnosti navikla u svom rodnom gradu, Kruševcu. Rano sam počela da se bavim glumom i budem medijski eksponirana. Tako da sam na taj deo navikla. Vrlo često nemam osećaj za to, pa me kritikuju moji bližnji jer umem da izađem na ulicu kao socijalni slučaj. Ne volim toliko da vodim računa kad ne moram. Kad sam van scene, ne volim da me ništa steže, žulja, ali vrlo često stvarno imam osećaj da i kad sam napolju, da sam u dnevnoj sobi, pa izađem sa kesom na glavi - ali stvarno sa kesom kad stavim pakovanje, jer to je jedini način da se vidim sa ljudima i ujedno i negujem."

Tvoja priča počinje sa šest godina u Kruševačkom pozorištu?

"Zapravo u Kulturnom centru, kada sam imala prvu predstavu koja se zvala 'Deda Led iz fridižera'. To je moje prvo ostvarenje sa mojim čika Radetom Savićem, koji je kasnije uticao na moj pozorišni razvoj. Od vrtića sam se isticala, jer sam bila dete koje je volelo da je svuda, iako su me zanimali i gluma i pevanje, s tim što me pevanje nikad nije ozbiljno zanimalo, više je to bila gluma i to su primetile vaspitačice. Imala sam sreću da mi na putu bude pregršt divnih ljudi, koji su podržavili moj talenat i umeli sa njim, pa me na neki način i prosleđivali. Vaspitačica Lepa me prosledila fantastičnoj učiteljici Srbislavi Potežici, zatim čika Rade koji je prepoznao moj talenat kada sam došla na jednu audiciju. Mama i tata su me odveli baš za tu predstavu 'Deda Led iz fridižera' i on je tada poželeo da sa mnom napravi nešto neobično i nešto što niko do tada nije uradio, da devojčica sa sedam godina ima svoju prvu monodramu koja se zvala 'Šest i po čuda'. I Radetova najveća želja je bila da ta predstava ne bude u Kulturnom centru, već u Kruševačkom pozorištu. To su nam omogućili i kada je bila premijera, ta predstava je kasnije postala predstava kruševačkog pozorišta i tako sam je izvodila kao devojčica."

Da li se sećaš te prve premijere?

"Kako se ne sećam, da. Uglavnom sam pravila frku i dramu mami kada je u pitanju frizura. Nisam nikada bila tremaroš. Nekad se desi da imam tremu kad treba da izađem sada kad sam odgovornija, starija i svesnija, a kada sam bila klinka, za mene je to bilo kao dobar dan. I meni je bilo jako čudno kada pročitam u novinama ili kada me neko pohvali kako to devojčica sat vremena zabavlja publiku, jer je predstava bila za sve generacije od sedam do 77 godina. Pitala sam se zašto se ovi ljudi čude kada je meni to sasvim bilo normalno? I kroz taj posao sam imala prilike da upoznam divne ljude, moje kolege, da steknem baš velika iskustva s obzirom na to da ja nisam završila glumu, ja sam, ako ćemo se pravilno izraziti, naturčik, ali sam kroz brojna priznanja i nagrade, dobila status glumice."

Što nisi upisala akademiju?

"Želela sam četiri puta, ali nisam imala tu sreću da me prime. Prvi put su mi govorili da nemam školu, jer sam ja krenula posle osmog razreda, naveli su da imaju loša iskustva, a kada sam završila srednju školu, onda je bilo problem moje iskustvo. Ali danas s ove tačke gledišta sam im zahvalna. Završila sam drugi fakultet, za medije. Drago mi je što me nisu primili, jer mislim da bih sa fakultetom glume mogla da budem samo glumica. Ovako imam neke šire mogućnosti. Trenutno mi, osim obrazovanja koje sam stekla, fakultet ne utiče na posao, ali naravno da je uvek obrazovanje važno."

Jesi li zarađivala tako mala u kruševačkom pozorištu?

"Da, ja sam u jednom trenutku imala veću platu nego moji roditelji. Imala sam 100 maraka po predstavi, a znala sam da odigram i pet predstava dnevno što je 500 maraka dnevno, kada su dolazile škole, pa se to organizuje tako. To je bilo 1996., odmalena sam navikla da sam vredna i uvek sam volela da stvorim."

Šta se dešava dalje kada si glumac koji nema završen fakultet, dolaziš u dvadesete godine i kako te onda angažuju? Je li to preko poznanstava, kako to ide?

"U glumi sam imala priliku da sretnem divne ljude i da me oni zavole, imaju lepo mišljenje o tome na koji način se ja bavim glumom. Tako da sam imala tu sreću da su me ljudi preporučivali i tako sam išla na kastinge. Na neke sam pozvana, za neke sam čula, recimo išla sam na kasting kod Kusturice i ušla sam u najuži izbor za film 'Zavet'. Marija Petronijević je kasnije dobila tu ulogu, onako to je bilo moje malo razočaranje, ali je kasnije sve to prošlo."

Jesi li glumila nekada u seriji ili filmu?

"Imala sam jednu epizodnu ulogu u seriji 'Selo gori, a baba se češlja", ali nekako je pozorište zauvek ostalo moja ljubav i uvek sam više volela rad u pozorištu, pa i danas kada snimam spotove više volim kada je sve spontano nego kada moraš da se nameštaš i vraćaš sto puta, a i sudbina je verovatno htela da se ne pojavim u nekim velikim projektima na televiziji."

Danas da se baviš glumom, verovatno bi uspela da se probiješ na televizijsko tržište s obzirom na hiper produkciju i to da se jedna epizoda snima za jedan radni dan?

"Verujem da bih, ali sudbina je do sada tako ređala karte i hvala joj na tome."

Kako se dobijaju zapravo uloge u Srbiji? Već godinama gledamo iste glumce u sličnim ulogama... Zašto se biraju isti kalupi?

"To je pitanje na koje nisam sigurna da mogu da ti dam odgovor, zato što ne znam. Imala sam par neprijatnih situacija na kastinzima i to je na neki način razlog zašto sam odustajala. Zato što mi se predočilo da moraju da se rade neke stvari koje su meni bile grozne, odvratne i neprihvatljive i ja to prosto nisam želela, mene je to degradiralo kao ličnost i negde sam tu možda i stekla predrasude zbog mog iskustva koje je, kako bih rekla, nije moje iskustvo jedino koje postoji, ali ja sam imala situacije da imam takve iskustva. Tako da, čim mi se to serviralo, nepoštovanje mene kao žene na neki način, nisam želela da budem deo toga. A danas ti neću imenovati na televiziji te ljude zato što nema materijalne dokaze za to, važno je da je to prošlo. Svako ima pravo da pristane na ono što želi i na ono što ne želi.

To počne od večera, je li tako?

"Pa, pretpostavljam da da. Nisam došla do toga."

U muzici nema toga?

"Ja nisam doživala. I meni kad neko govori, pošto je uglavnom predrasuda što se tiče estrade, da se tu ne znam ni ja šta dešava, ja ću ti samo reći kako ja na to gledam. Mi smo izloženi javnosti i mi nismo iza zatvorenih vrate. I ja kad krenem sa svog nastupa, ti možeš i kao novinar mene da ispratiš gde sam ja otišla, s kim sam otišla i tako dalje. Mnogo se gore stvari dešavaju negde gde se vrata zatvaraju, gde su noćne smene i tako dalje. Ali naravno kad je posao javni, ne možeš ti drugačije to da definišeš. Nažalost, ljudi su puni predrasuda, ja ti danas kažem i verujem da i ti to znaš, imaš iskustva sa mojim koleginicama, da nije sve nemoralno kao što se predstavlja. Da tu ima divnih ljudi i meni je jako žao, vrlo često, jer ću uvek stati u odbranu svojih kolega, svi samo gledaju ko je sa kim bio, da li je bio, da li mu se video donji veša, a niko ne zna i ne gleda kada neko izbegne da pomogne nekom kad je pomoć potrebna, a mnogo ih je, ja ih znam."

Važi to pravilo da se glumcima gadi estrada, kako si ti uspela da izađeš iz tog sveta, jesi li se družila sa njima?

"Ne, interesantno, ali ja se nikad nisam družila ni u jednoj branši u kojoj sam radila, nikad se nisam družila sa tim ljudima. Moje okruženje je bilo potpuno drugačije. Ne zato što nisam želela, da, ako me pitaš sad suštinski, ne bih volela nenormalnu bliskost, jer sam ja negde svoje okruženje već formirala, tako sam i ušla u ovaj posao. Opet kažem, ima divnih ljudi s kojima sam ja dobra, mnoge poštujem, ali da se družim sa mnogima, ne. Mislim da je ranije bilo mnogo više predrasuda što se tiče od strane glumaca prema pevačima. Mislim da se to sad negde polako niveliše i da se sve više vidi da se glumci druže sa pevačima. Što je jako lepo."

Mislim da je ova pojava društvenih mreža zapravo donela tu bliskost i otvorenost.

"U momentu kada smo shvatili da nam je možda uzajamna podrška potrebna svima. Drugačije su generacije sada. Ali kad pričamo o pravim i velikim glumcima i velikim imenima ostvarenim, ja nikada nisam čula da je neko od njih nešto ružno rekao ni za jednog čoveka, a ne za pevača."

2019. godine si ušla u rijaliti program "Zadruga", tu te je uveo sadašnji menadžer za nastupe da bi postala poznata ili da bi zaradila pare - koji je bio razlog?

"Nas dvoje smo se upoznali na nastupu Rade Manojlović i on je meni, bez da je čuo kako govorim, rekao 'ti moraš da počneš da pevaš', ja sam rekla 'šta priča ovaj čovek', zapravo, on je svoje menadžerske sposobnosti tu pokazao. Nas dvoje smo se našli na sastanku, shvatili smo da ja taj novac koji mi je potreban da uložim odmah u karijeru da bih bila prepoznatljiva i da bih bila u svim emisijama nemam i da se potpuno pojavljujem kao jedan anonimus. Odlučili smo da uđem u rijaliti kako bih dobila tu prepoznatljivost i jako sam zadovoljna svojim učešćem tamo i tako je zapravo sve krenulo. Bila sam tri meseca u rijalitiju, i kada sam izašla snimila sam svoju prvu pesmu koja se zove 'Čovek pravi'. Lepo je to odjeknulo i lepo je prošlo, opravdala sam svoje ponašanje kroz tu pesmu i tako kreće moja pevačka karijera. Bila sam par meseci član 'Sedativ benda' i onda počinjem kao solo pevačica."

Što se nisi prijavila u neko muzičko takmičenje?

"Nisam želela, mnogo sam emotivna i to bih teško podnela. Generalno, imala sam često takmičenja recitatora i tako dalje. Često sam bila prvo mesto i na republičkim takmičenjima, ali mi je prosto taj vid takmičenja kroz odlazak na akademiju mirisao na poraz, kada me nisu primili četiri puta i tu sam navukla traumu od takmičenja i onda sam sebi zarekla da ću se od sada takmičiti sama sa sobom i zato nisam mogla da budem deo toga. Mislim da bi to jako loše emotivno uticalo na mene."

U rijalitiju si zaradila nekoliko hiljada evra i snimila pesmu 'Čovek pravi'."

"U momentu kad niko ništa nije izbacivao, ja sam se razmišljala... Tada su svi stopirali objavljivanje albuma i singlova zbog korone, razmišljala sam šta da radim jer sam anonimus, kako radi algoritam Jutjuba i tako dalje. Izdala sam pesmu. Rekla 'imam spot', snimila sam ga za moj rođendan 4. marta. I rekla sam 'izbacujem u martu, pa šta bude biće'. I ta pesma je stvarno mnogo dobro prošla, zahvaljujući njoj sam imala pune nastupe i stekla neku novu publiku i baš vole tu pesmu i dan-danas."

Jesu li ljudi dolazili zbog tebe ili zbog toga što su bili željni muzike u tom trenutku?

"S obzirom na to da svaki put kada je neko došao prvi put nikad mu to nije bio poslednji da dođe. Ja sam tada u tom trenutku radila lokale koji su mogli da rade i kada je to bilo dozvoljeno. Uvek sam viđala iste ekipe što je meni bilo super i to je bio znak da posao radim dobro i onda sam se trudila da uvek budem drugačija, da imam neki novi repertoar i tad sam zapravo shvatila kako funkcioniše ovaj posao i mislim da ga radim dobro."

Je li istina si pevala za 7.000 dinara tada?

"Da, da."

I kako si uspela da preživiš u tom periodu?

"Tako što sam radila sedam dana nedeljno. To su bile akustike, sve su bila javna mesta, nisam imala hrabrosti da radim neke druge svirke niti mi je to tada padalo na pamet. Ovo su bile akustike i kada su me pitali da li hoću da radim, jer mnogi nisu hteli da rade za taj novac. Nisam ni krenula da radim za taj novac, nego sam krenula za malo veći. I onda je bilo da li ću raditi, ja sam rekla naravno da hoću, bolje da radim za bilo koji dinar nego da sedim kod kuće, svakako. Nisam navikla da baš nemam. I onda je to tako bilo, međutim se ta gaža povećavala s vremena na vreme. I kada ti imaš sedam dana, ti zaradiš neku jako lepu cifru u momentu kada je ljudima egzistencija dovedena u pitanje."

Dobro, bude tu i bakšiša, je li?

"Upravo tako."

Prošle godine si izjavila da duguješ pola miliona evra?

"Smanjilo se."

Kome si dužna? Kupila si stan?

"Objasnila sam da sam uzela stan da ga isplatim malo kasnije. Znaš kako, ja najbolje funkcionišem kada sam dužna. Kad imam novac, ja to sve potrošim. Da me pitaš gde - moj pasoš na tri godine mora da se obnavlja, zavisnik sam od putovanja. Volim uspomeni, volim da spakujem svoje društvo i da odemo negde. Kako kažu, nikad se nećeš sećati šta si pojeo, nego gde si bio. Mene ćeš videti u običnim farmerkama, uglavnom van scene. Ne patim od toga da imam markirane stvari. Verovatno je postojao period pre par godina kada mi je to bilo strašno važno da imam dobru torbu, sad me to ne zanima. Bogu dragom hvala, inače bi stvarno do prosjačkog štapa sebe dovela. Ali kada imam novac, katastrofa. Kada nemam i kad sam dužna - to je takva satisfakcija da radiš. Da li je to pesma, da li je to nekretnina ili neki biznis, sve jedno, ali jako je važno da razmišljaš da ovaj posao kad grlo odluči da više ne možeš da ga radiš, ne možeš, a onda bude stani pani. I kada su neke situacije, prvi udar je naravno estrada i moraš da imaš još nešto dodatno ili sačuvano ili razrađeno da bi mogao da funkcionišeš."

Koliko stanova imaš?

"Ne volim o tome da pričam. U Novom Sadu sam kupila stan pre nego što sam počela da pevam. Sve sam to stekla isključivo svojim radom i jako sam ponosna. Malo je degutantno pričati o tome u današnje vreme, opet kažem, iako sam ja sve to zaradila, nikom nisam otela, ali prosto ne volim da mi se broji."