Pobednica "Nikad nije kasno" otvorila dušu za Nova.rs i otkrila zašto se povukla sa estrade u jeku popularnosti: Iz jednog razloga je obilazila manastire

Pevačica Ružica Čavić se posle skoro dve decenije medijske ilegale pojavila u prestižnom muzičkom takmičenju "Nikad nije kasno", svojim glasom oduševila je publiku koja ju je pratila krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih godina kada se pojavila na sceni. Njen najveći hit "Sve ja to poštujem" doživeo je vrhunac 2002. godine, a upravo po ovoj pesmi je mnogi i danas pamte.

Ružica je u pomenutom takmičenju odnela pobedu, a pre par meseci je u emisiji "Ispovest" autora i voditelja Nemanje Vasiljevića otvorila dušu o svom privatnom životu i karijeri.

Mediji su često pisali kako ste tokom ’90tih bili poznati, pa ste se povukli sa scene, a evo, sada se vraćate na velika vrata.

„Mediji ne pišu baš dobro, ja sam se pojavila 1999. godine, pa sam bila na scene do neke 2002. godine., 2003. godine sam se udala i tu sam najviše profitirala, i danas sam u braku. Povukla sam se iz medija zvanično 2007. godine, do tada smo živeli u Beogradu i onda smo presekli i odselili se u Čačak.“

https://www.youtube.com/watch?v=Y3DAF1pfdMk

Nikada niste patili za popularnošću?

„Nisam nikada, ja sam vrlo rano otkrila talenat za muziku, u Novom Sadu sam išla u pedagošku školu, sa mnom je išla Ceca Slavković, jedne druge smo podržavali, a u četvrtoj godini srednje škole Ceca i ja smo pevale kao prateći vokali Vladi Janevskom na tadašnjoj Jugoviziji. Kada sam ušla u studio na Košutnjaku, pa stala ispod tih reflektora, ja kažem ‘to je to, ovo se meni dopada’. Već posle srednje škole sam upala u grupu Ođila i tada smo kroz veliku Jugoslaviju prošli kroz koncerte i osetila sam šta je istinska publika, šta znači dati sebe na sceni, a pri tom sam odmalena išla na folklor i on mi je dao dobar temelj. Ja sam ukopala u zemlju pola metra i ne može da me poljulja televizija, popularnost.“

Kada ste se pojavili u prvom krugu takmičenja „Nikad nije kasno“ svi mediji su pisali o vašem povratku na scenu.

„Ja nikada nisam prestala da pevam, moja egzistencija zavisi od muzike. Potrudila sam se da budem nevidljiva i da živim u malom gradu jedan potpuno običan život. Ne želim ništa da trpi, moj glas je uvek sa mnom, biti u kući i u porodici i biti posvećena kao majka, snajka, supruga – to je nešto što mene ispunjava. Udala sam se u 31. godini. Pevala sam u grupama i radila svaki dan pre udaje – najvažnije mi je bilo da spavam i odmaram grlo, a kada sam se udala, poželela sam da naučim da kuvam, pa spremam zimnice, prve godine sam pravila slatko od svega, pa ajvar, pečene paprike, džemove i naravno ne možemo sve da pojedemo, pa delimo.“

Rođeni ste u Banja Luci, odrasli u Novom Sada, živeli u Beogradu, sada živite u Čačku – hoćemo da krenemo ispočetka?

„Rođena sam u Manjači, to je nekih 45 kilometara od Banja Luke. Imala sam četiri i po godine kada su me spakovali i poslali za Novi Sad. Otac mi je poginuo kada sam imala godinu i po dana, majka je ostala sa nas troje sama. Babu raselili i na tom mestu pravili vojni poligon i onda je baba dobila zemlju u Veterniku kraj Novog Sada i tu smo se preselili. U Novom Sadu sam završila sve škole. Otac mi je poginuo u saobraćajnoj nesreći 1973. godine, sa 23, bio je jako mlad.“

Kako ste gledali na odrastanje bez oca?

„Majka je bila i mama i tata. Imala sam ljubav prema njoj i njenoj požrtvovanosti, pa i kada me grize savest ja sam mislila ‘ne ne, mama će da pati’. Otac mi je čitav život nedostajao, sigurna sam da bi se moj život drugačije odvijao da je on bio živ. U jednom momentu u našoj kući je prokišnjavalo, ja sam bila peti razred osnovne škole, došla sam kući i videla šerpicu u koju kaplje voda i čekali smo majstora da dođe da to zakrpi i ja sam gledala u tu šerpicu i razmišljala ‘dobro, šta, imam sve petice u školi, idem na folklor, imam najbolju drugaricu Maju, znam da pevam, što bih se ja sada nervirala’, najvažnije je da u životu znaš da će to stanje da prođe.“

https://www.youtube.com/watch?v=PqkufoEeShc

Od koga ste nasledili talenat za muziku?

„Moj otac je pevao i svirao harmoniku, sam je učio da svira i voleo je, svirao je da po nekim okupljanjima i saborima. Gledam kako je on bio zreo, a današnja deca…“

Kada ste počeli da se bavite muzikom?

„Nastavica u srednjoj školi mi je stalno govorila da treba da idem preko puta, u muzičku školu. U jednom trenutku se pojavila audicija za Zvezdarijadu u Beogradu i ja sam došla na ideju da napišem scenario za jednu predstavu, Svetlana Ceca Slavković i ja zasučemo rukave, tada nije bilo sve na izvol’te, nego prislonimo na uvo radio i slušamo, sve smo mi to pogrešno skidali i na Zvezdarijadi smo osvojili posebnu nagradu. Onda je Odžila čula za mene i tu sam počela da nastupam sa ciganskim romansama, možda sam znala desetak pop pesama tada. Mislila sam da ću biti profesor, glumica ili reditelj, ali ne pevačica. Posle par meseci sam otišla iz grupe i onda je krenula inflacija, plate su bile dve marke. Siniša Cvetković, klavijaturista, jedan gitarista i ja smo otišli u jedan lokal u Novom Sadu i pitamo gazdu da pevamo. On nas je pitao da li možemo da pevamo u četvrtak, a to je bio utorak, ja mu kažem ne ne, do kraja sledeće nedelje smo zauzeti, a nama zapravo treba vremena da naučimo repertoar. Imali smo 10 maraka za veče, to je bila ogromna cifra.“

Kako mladima objasniti da je to iznutra bitnije od onoga što se vidi spolja?

„Ja živim u maloj sredini, u Čačku, tamo su ljudi jako pobožni što meni odgovara. Tokom borbe za potomstvo, moj suprug i ja smo u momentu kada nismo nalazili u spoljašnjem svetu spas kako da dođem do toga otišli na liturgiju. Ja sam uz stariju gospođu koja se u mom životu pojavila, otišla na liturgiju i od tada se sve menja. Sa 30 i nešto godina sam shvatila da sam duhovno prazna, pa sam imala potrebu da zahvatim što više. Stigla sam do vladike Nikolaja, čitala sam dosta, svako ko želi decu neka uzme bilo koje štivo vladike Nikolaja. U malim sredinama je mnogo lakše, bitnija nam je porodica i to suština, nije suština biti samoljubljiv i ugađati samo sebi u životu jer ne možemo da vidimo ovog pored sebe da li mu je potrebna pomoć. Nije sve u parama, ali kada nađemo taj mir u duši, onda dođu i pare.“

Koliko godina ste se borili za potomstvo?

„Šest dugih godina. Puno su nam pomogle molitve, išli smo u jednu crkvu kod Valjeva, pa smo išli u manastir kod oca Sava, tu smo se prvi put zajedno pričestili, išli smo u Crnu Reku takođe sa željom sa postanemo roditelji. Otac Nikolaj nam je rekao da možemo da odemo u Ovčar Banju, jedna žena mi je rekla da je podsećam na jednu monahinju, ona nas je upoznala i od toga momenta kada smo se zagrlile više se nismo razdvojile. Kada sam ostala trudna, saznala sam da je dečak, doktor je rekao da je termin drugi avgust – Sveti Ilija i odlučimo da se zove Ilija. Ipak, kada sam se porodila brat me zove i kažem ‘znači Pavle’, majka isto kaže Pavle, onda me zove monahinja Femilija i kaže mi da je danas Pavlovdan, i bi Pavle. Celu trudnoću sam bila u bolnici na održavanju, bila je rizična trudnoća, ušla sam u deveti mesec tri dana i porodila sam se.“

Emisiju Ispovest pratite svake nedelje na našem portalu i Jutjub kanalu Nova.rs.

ISPOVEST: Pola sata posle očeve sahrane mi stiže poruka od žene - Dođi po stvari, više nećemo živeti zajedno: Dejan Živić prvi put otkriva delove svoje filmske biografije