"Pukla mi je suknja pred 50.000 ljudi, ostala sam u boksericama": Naša pevačica o skandalu na koncertu

Ida Prester – pevačica, autorka, performerka, večita buntovnica sa šljokicama – vraća se na binu zajedno sa Lollobrigidom, bendom koji je pre dvadeset godina prodrmao regionalnu scenu i zauvek promenio pravila igre.

Od pankerske energije festivala i MTV nagrade do statusa regionalne indie-pop ikone, Ida i Lollobrigida ostali su simbol slobode, hrabrosti i muzike koja inspiriše. Njihove pesme nisu samo hitovi – to su manifesti, plesni rituali i dnevnici jedne generacije. Publika će prepoznati onu istu devojku sa pank stavom i šljokicama, ali i umetnicu koja je u svojim stihovima zabeležila snove, kvarove, dodire i trenutke koji leče i bole istovremeno. Njen solo album „Sad“ dodatno otkriva zrelost koja se ne odriče devojčice u nama.

Na sceni imaš ogroman energetski naboj – šta ti se dešava u tih prvih 10 sekundi kada izađeš pred publiku?

"To je trenutak kad mi mozak klikne s tijelom i dogodi se neka magija. Često dolazim na koncerte potpuno iscrpljena, nakon cijelog dana putovanja, čekanja na granici… Šminkam se pred nastup, a glava mi doslovno pada od umora. Čekam svoj red utopljena u nekoj fotelji u backstageu i redovito kažem bendu: “Danas vi potegnite više, ja nemam snage. A oni se samo nasmiju jer znaju da čim dotaknem stage, sve se menja. U sekundi nastaje potpuni fokus, energija, radost – svakog u publici gledam u oči, kao da sa svima istovremeno razgovaram jedan na jedan. To je teško objasniti – kao neki adrenalinski sport. Netko skače padobranom, a mi muzičari skačemo pred nepoznate ljude i pokušavamo im ispričati svoju priču. Taj osjećaj ili obožavaš, ili ga ne podnosiš."

Koja pesma ti je trenutno najzabavnija za izvođenje, a koju publika ne pušta da „ode u penziju“?

"Trenutno mi je najdraže izvoditi numeru “70”. Ljudi je obožavaju – cijela dvorana uvijek pjeva uglas s nama. A pjesmu Volim te publika traži na svakom koncertu već skoro dvadeset godina. Nju nikada nećemo moći izbaciti iz seta."

Ti si neka vrsta „mosta“ između gradova i scena Balkana – šta je najlepše, a šta najizazovnije u toj ulozi?

"Najlepše je što svuda imam „svoje ljude“ – publiku koja zna svaku riječ i prijatelje za kafu.
Divno mi je što stalno otkrivam koliko smo zapravo slični, iako dolazimo iz različitih sredina. Svaki grad ima svoj ritam, energiju, humor i način izražavanja, a ja imam privilegiju da sve te nijanse spojim u jednu zajedničku priču. Najizazovnije? Objasniti cariniku koji me viđa svake dve nedelje da nisam špijunka ni švercerka, nego samo – žena koja voli i ljubi u Zagrebu i Beogradu."

Da li Beograd i Zagreb različito „plešu“ na tvoje pesme?

"Beograd je grad u kojem publika stvarno pleše iz srca. U većini drugih gradova se pleše samo 'iz kukova'. Ovde se zaista osećam najbolje na koncertima i to uvek otvoreno govorim. Moj ceo bend je iz Beograda, ovde su nastale moje najbolje i najuspešnije pesme – ovo je baza moje muzičke inspiracije."

Šta te u poslednje vreme inspiriše van muzike – knjige, serije, moda, ljudi?

"Ljudi. Uvek ljudi. Duhovite priče mojih prijateljica, objave na društvenim mrežama… Volim sesti u tramvaj i slušati razgovore. Tu ima više inspiracije nego u Netflix katalogu. Nemam trenutno mnogo vremena za knjige ili serije – pomažem klincima oko lektire i to mi je najkonkretniji doticaj s književnošću u ovom periodu."

Jesi li ikada imala totalni „blam“ na sceni – i kako si ga pretvorila u šou?

"Pukla mi je suknja na nastupu na Exitu, na glavnoj bini, pred 50.000 ljudi! Bila je to 2008. godina, mislim… Zip je jednostavno pukao na pola tokom pokreta nogom. Bila je to dugačka, plastična, roze suknja – sećam se kao danas. Na sreću, imala sam crne bokserice ispod. Rastrgala sam patent, suknja se držala samo na jednom končiću oko struka i ostala sam doslovce u boksericama. Ispalo je da je to deo koreografije! Srećom, nisam sramežljiva – inače verovatno više nikad ne bih kročila na pozornicu."

BitefArtCafe je mesto sa posebnom publikom – šta je ono što ti tamo daje najjači „kick“?

"Blizina. Tamo osećam svaki pogled, svaki osmeh, svaku vibraciju publike. Kao da svi zajedno dišemo. I uvek me iznenade koliko jako znaju tekstove – ponekad i bolje od mene! Na sceni, Ida Prester i Lollobrigida nisu samo bend – oni su putovanje kroz disko osamdesetih, kroz bes pankera i kroz sve one letnje noći u kojima smo se gubili, voleli i ponovo pronalazili."