Ammar: Kad su me pitali za Holivud, živeo sam u stanu od 120e

"Istina je da ja godinama želim da se bavim glumom, mada to do sada nije bio slučaj. To što sam povremeno uspevao da dobijem neku ulogu, nikako nije bilo dovoljno da živim od posla za koji sam se školovao. Živeo sam od raznih drugih poslova i od pomoći roditelja koji često ni za sebe nisu imali dovoljno.  A zašto je to tako? Pa malo igra sudbine, a malo više to što je u našoj profesiji, u našoj zemlji, mnogo toga nakrivo nasađeno. Mnogo je ljudi koji vrede mnogo više od mene, a da gotovo nikada nisu dobili šansu da budu deo velikog televizijskog projekta. I mnogo nas je kojima je upravo "Igra sudbine" prvi takav projekat", počinje razgovor za Nova.rs glumac Ammar Mešić, kog je popularna serija nedavno izbacila u prvi plan, a zahvaljujući kojoj je postao poznat za kratko vreme.On je otvoreno govorio o svom životu, probijanju na glumačku scenu, finansijskoj situaciji, koja za njega kako i sam kaže nije uvek bila laka, i o svemu kroz šta je prolazio na tom trnovitom putu do prvog uspeha.

Koliko ti znači što si dobio priliku da nosiš jednu od glavnih uloga u ovoj seriji? "Od prvog pomena ove serije, imao sam predosećaj da dolazi prelomni trenutak u mom životu, jedan od onih koji se pamti. Jer sve što sam do sada radio, a završio sam Akademiju pre punih deset godina, ne može da se uporedi sa "Igrom sudbine." U numeri koju je za uvodnu špicu serije stvorio veliki Dado Topić, postoje stihovi: "Igra sudbine, kao kolo sreće, nekoga hoće, nekoga baš neće." Do poziva na audiciju za Igru sudbine, apsolutno bih mogao da se pronađem u ovim stihovima i to kao jedan od onih koje sudbina baš neće. A onda je došao taj dan kada je trebalo stati pred ljude poput Svetlane Drinjaković, Miše Vukobratovića, Stanka Miloševića. Ta audicija bila je, čini mi se momenat kada se moje kolo sreće okrenulo. Nisam jedan od onih koji su željni pažnje, koji žive od slave. Oduvek sam samo želeo da radim, a da živim pristojno od tog rada. To nije uvek bilo moguće. I da se vratim na pitanje - Igra sudbine je za mene “promena igrice”, uloga koja je više od uloge i za koju se nadam da može da mi pomogne da konačno trasiram put svog budućeg rada."

Koliko je danas za jednog glumca teško da se probije u svom poslu?"Beskrajno teško i mnogo teže nego nekad. Mislim da smo u celoj velikoj Jugoslaviji imali tri glumačke akademije, a sada ih u ovoj maloj Srbiji imamo bar pet. To znači da svake godine mnogo više ljudi stekne diplomu glumca u sedmomilionskoj Srbiji, nego u dvadesetomilionskoj Jugoslaviji. Treba te ljude zaposliti, a u filmskoj industriji, na televiziji i pozorištu manje je para nego tada. Pritom, mislim da je pogrešno verovanje da nema talentovanih mladih glumaca, da ta hiperprodukcija znači i gubitak kvaliteta. Ima sjajnih glumaca, samo nema posla i nema prilika da se oni dokažu.  Da li se stvari menjaju na bolje, verujem da se menjaju. Ne dovoljno i nedovoljno brzo, ali se menjaju. Posebno kada je reč o televizijskoj produkciji, jer mi se čini da sve više novca odlazi na igrani program, da su i komercijalne televizije prepoznale da kvalitetan dramski program može da donese dobru gledanost. Mi imamo tradiciju gledanja domaćih serija i njihovu popularnost nikada nisu, niti će da zasene serije iz Turske, Indije ili Amerike. Možda produkcijski još zaostajemo za najrazvijenijim zemljama, ali mislim da se razlika smanjuje."Da li misliš da u Srbiji ima dovoljno mesta za sve koji su završili i rešili da se bave glumom?"Ima, siguran sam da ima. I ne možemo svi biti prvaci, ne možemo svi da igramo velike i najveće uloge. Neko može da bude najbolji i u malim ulogama. Setimo se Bate Paskaljevića, čoveka kojeg su svi znali, a na filmu i televiziji gotovo nikada nije odigrao glavnu ulogu. Pa i kad kažu da je bilo dovoljno da izađe iz Ateljea 212 i mahne rukom, a vozači trolejbusa su se zaustavljali da ga povezu. Mislim da i naše generacije mogu da iznedre nekog novog Čkalju, Milenu, Gagu ili Batu, samo nam treba više prilika. Dakle da, ima mesta za sve, samo još nemamo dovoljno reflektora."Ti si jedini Srbin koji se pojavio u čuvenoj američkoj seriji "Igra prestola". U kojoj meri ti je ova uloga pomogla u karijeri?"Ta uloga donela mi je više pažnje nego što sam realno zaslužio. Reč je o maloj ulozi, ali dobro - mali smo narod, pa nam je uvek drago da vidimo nekog svog u velikom, belom svetu. I da, zaradio sam. Ali mislim da su te godine to bile jedine pare koje sam zaradio. I to vam je otprilike kao da igrate Loto i dobijete šesticu. Neke fine, pristojne pare, ali se opet brzo potroše ako svakog meseca ne zaradite neku platu. Mislim zapravo da je moj život do "Igre sudbine" bio kao Loto, gde živite od dobitka do dobitka, ali su dobici tako retki da je u međuvremenu pravo čudo ako ne umrete od gladi. Sećam se da je mnogo vremena prošlo od snimanja "Igre prestola" i da su se onda mediji opet toga setili. A pare od te serije davno su se potrošile. Novinari zovu, pitaju kako izgleda taj glamurozni holivudski svet, a ja u Mirijevu u stanu od 120 € razmišljam kako da preživim."

Da li su te holivudske zvezde "gledale sa visine" s obzirom na to da si glumac koji dolazi iz jedne male Srbije?"Gledali su na mene kao i na svakog drugog člana ekipe. Profesionalizam te mašinerije je takav da je zapravo tretman gotovo jednak prema svima, osim prema velikim zvezdama koje su malo "jednakije". A opet, i oni su se pokazali kao sasvim pristojni ljudi kojima je posao bio daleko ispred porekla."Kako izgleda život jednog glumca u Srbiji? "Verujem da bi bilo nepravedno da se žalim, u zemlji u kojoj ima mnogo ljudi kojima je teže nego glumcima. Pa opet, ne mogu u ovakvoj situaciji ni da se hvalim. Iskustva su različita, ima kolega koje zarađuju sasvim pristojno za naše uslove, a ima i glumaca koji su se zauvek pomirili sa tim da će penziju dočekati radeći u butiku. Zato bih radije da pričam o jednom glumcu, odnosno o sebi. Rođen sam u Prijepolju, jednom od najsiromašnijih gradova Srbije. Porodica mi je uvek pružala sve, a to nikada nije bilo mnogo. Od nas trojice braće, dvojica smo glumci. Brat Deni u Sarajevu, ja u Beogradu. Diplomirao sam 2012, dakle pre osam godina. Nemam dana radnog staža u pozorištu, jer stalan posao privilegija je malobrojnih koja se stiče na načine koji meni nisi bliski. Nešto malo radnog staža imam preko Udruženja dramskih umetnika Srbije. Za tih osam godina, bio bih srećan ako sam zaradio četiri prosečne godišnje plate. A nisam ni toliko. I to još i nije najgore. Gore je mislim kad želiš da radiš, a izgubiš svaku nadu da će posla biti. Pa se preispituješ koliko vrediš, jesam li ja uopšte talentovan za ovaj posao. Pa mi kažu da sam lep, a to me tek izludi jer ne služi ničemu. "Igra sudbine" menja stvari jer je reč o snimanju koje traje mesecima. Veći deo honorara sam dao roditeljima i rodbini, da vrate dugove koje su napravili školujući mene i braću. Naravno, sve vreme su uz mene bili prijatelji. I oni sad vide razliku, čini im se da sam zadovoljniji životom. Željko, jedan od ljudi koji su uvek uz mene, prestao je da mi kupuje cigarete i teatralno ih baca na sto kad god sednemo na kafu. Cigarete sada kupujem sam. Sad još samo da prestanem da ih konzumiram."Da li misliš da je glumačka profesija u Srbiji potcenjena ili precenjena? "Potcenjeni su ovde i lekari i vojnici i rudari, svi smo bar malo potcenjeni. Ali dobro, važno je da se s tim ne pomirimo i važno je da se trudimo da svi u ovoj zemlji živimo bolje. Ma koliko to zvučalo kao fraza. Glumci dele sudbinu ostalih profesija, samo su njihove sudbine nekako vidljivije. Tužno mi je kad čujem kako žive starije kolege koje su nekada bile zvezde na sceni, a sada preživljavaju od malih penzija. Za nas valjda još ima vremena da se izborimo za sebe."Da li ima sujete među glumcima na setu "Igre sudbine?""Da sam mogao da biram, bolje kolege ne bih izabrao. Sve i kad bih hteo, ne bih imao da ispričam priču o nekoj svađi ili da podelim neki trač. Igrom sudbine, mi smo postali jedna velika, srećna porodica. I u tu porodicu spadaju i oni koji u seriji igraju najgore negativce."Za kraj, da li si emotivno ispunjen? "Igra sudbine, kao kolo sreće, nekoga hoće, nekoga baš neće."