Zašto Tramp ne može tek tako da preuzme venecuelansku naftu: Od sna o energetskoj dominaciji do hladnog tuša

Takav potez mogao bi da oslabi uticaj bliskoistočnih proizvođača nafte i da velike potrošače, poput Kine, učini zavisnijim od Sjedinjenih Država. Direktor ruskog državnog investicionog fonda Kiril Dmitrijev ocenio je da bi Vašington u tom slučaju mogao da stekne „ogroman tržišni uticaj“ u globalnoj trgovini naftom. Sličnu zabrinutost deli i Peking. Tong Džao, analitičar za Kinu pri Karnegi zadužbini za međunarodni mir, upozorio je da bi jačanje američkog uticaja u Latinskoj Americi moglo „omogućiti Sjedinjenim Državama da po sopstvenoj volji prekinu isporuke nafte i drugih strateških resursa Kini“.

Ambicije i prepreke

Međutim, Trampovi grandiozni planovi već su naišli na tvrdu realnost. Pre svega, velike američke naftne kompanije pokazuju očiglednu nespremnost da se odmah upuste u poslovanje u Venecueli. Dodatni problem predstavlja činjenica da SAD, za razliku od Rusije ili Saudijske Arabije, nemaju državnu naftnu kompaniju koja bi bila spremna da sprovodi političke odluke vlasti.

Istovremeno, Tramp pokušava da proširi američku kontrolu nad globalnim tržištem nafte u trenutku kada su Sjedinjene Države znatno manje osetljive na poremećaje u snabdevanju nego pre nekoliko decenija, u vreme kada je formirao svoju poznatu filozofiju „uzmi naftu“.

Venecuela, iako poseduje najveće dokazane rezerve nafte na svetu, danas proizvodi svega oko jedan odsto ukupne svetske proizvodnje. Razlozi su višegodišnje međunarodne sankcije, institucionalni kolaps i loše upravljanje energetskim sektorom. Tramp je izjavio da bi američke kompanije uložile milijarde dolara u obnovu infrastrukture i povećanje proizvodnje, ali analitičari upozoravaju da bi takav proces trajao godinama.

Da li je „energetska dominacija“ precenjena?

Trampova strategija ponovo otvara pitanje koliko je koncept „energetske dominacije“ uopšte relevantan u savremenim okolnostima, s obzirom na to da mnogi stručnjaci smatraju da na globalnom tržištu već postoji višak nafte.

„Pod Trampom, status SAD kao najveće svetske petrodržave nastavlja da jača, ali to je loša opklada“, ocenio je Klif Kupčan, predsednik konsultantske kuće Eurasia Group, specijalizovane za procenu političkog rizika.

Uprkos tome, Tramp nastupa samouvereno. „Otvoreni smo za biznis“, izjavio je predsednik SAD u petak, dok je u Beloj kući ugostio rukovodioce naftnih kompanija, govoreći kao da već ima potpunu kontrolu nad venecuelanskim izvozom nafte.

Samo nekoliko trenutaka kasnije, direktor najveće američke naftne kompanije Exxon Mobil rekao je Trampu da je Venecuela „nepogodna za ulaganja“ i izbegao bilo kakvu obavezu o velikim investicijama. U nedelju je Tramp novinarima u predsedničkom avionu Air Force One izjavio da se ovaj naftni gigant „ponaša previše lukavo“.

„Verovatno bih bio sklon da Exxon držim podalje od Venecuele“, rekao je Tramp. „Nije mi se dopao njihov odgovor“.

Granice predsedničkog uticaja

Ova razmena pokazala je Trampovu opsesiju naftom kao ratnim plenom američkog napada na Venecuelu i svrgavanja njenog lidera Nikolasa Madura 3. januara. Istovremeno, otkrila je i granice njegovog uticaja u svetu u kojem energetske kompanije nisu naročito zainteresovane da na tržište plasiraju još veće količine fosilnih goriva. Prošle nedelje referentna cena američke nafte kretala se oko 56 dolara po barelu, blizu najniže vrednosti u poslednjih pet godina.

„1973. godina je davno iza nas“, istakla je Ejmi Majers Džef, stručnjak za energetiku i geopolitiku sa Univerziteta u Njujorku. „Nafta više nije Ahilova peta Sjedinjenih Država“.

Ona je podsetila na naftni embargo iz 1973. godine, kada su arapske zemlje izvoznice kaznile SAD zbog podrške Izraelu, razotkrivši ranjivost američke ekonomije zbog zavisnosti od uvoza nafte. Danas su SAD najveći svetski proizvođač nafte, a veliki deo privrede funkcioniše zahvaljujući drugim izvorima energije.

Trampova dugogodišnja opsesija

Ipak, shvatanje nafte kao ključnog faktora geopolitike duboko je ukorenjeno u Trampovom razmišljanju još od osamdesetih godina. U knjizi „Umetnost dogovora“ iz 1987. godine osvrnuo se na naftnu krizu iz 1973, navodeći da je embargo „razorio“ američku avio-industriju. Nakon povratka u Belu kuću prošle godine, Tramp je najavio formiranje Nacionalnog saveta za energetsku dominaciju, sa ciljem smanjenja „zavisnosti od stranog uvoza“.

Napad na Venecuelu Tramp vidi kao jedinstvenu priliku da sprovede ono što godinama zagovara, a to je preuzimanje nafte druge države.

„Uložiće stotine milijardi dolara u bušenje nafte, i to će biti dobro za Venecuelu, a sjajno za Sjedinjene Države“, izjavio je Tramp, ne precizirajući koje bi kompanije ulagale niti ko bi sprovodio bušenja.

Geopolitički dobitak

Na papiru, makar delimična kontrola nad izvozom venecuelanske nafte zaista bi mogla da pruži Vašingtonu dodatnu međunarodnu polugu. Megan O’Salivan, direktorka Projekta za geopolitiku energije na Harvard Kenedi školi, ocenila je da bi jedan od efekata mogao biti slabljenje uticaja OPEK-a, kao i „američkih protivnika koji pokušavaju da utiču na tržišta nafte“.

Kina, prema rečima Tonga Džaoa, sa posebnom zabrinutošću posmatra rastuću ulogu SAD na energetskom tržištu, naročito u kontekstu nestabilnosti u Iranu. Iako samo oko pet odsto kineskog uvoza sirove nafte dolazi iz Venecuele, ta zemlja bi mogla postati znatno važniji izvor ako bi kineski pristup iranskoj nafti bio ugrožen.

Kako Tramp razmatra mogućnost još jedne strane vojne intervencije, ovoga puta u Iranu, uloga nafte u geopolitici ponovo dolazi u prvi plan. O’Salivan, koja je bila deo administracije Džordža Buša mlađeg tokom rata u Iraku, smatra da je Tramp manje sputan strahom od skoka cena nafte nego njegovi prethodnici.

Ipak, upozorava da bi se mogao suočiti sa otporom proizvođača iz Persijskog zaliva, poput Saudijske Arabije, kojima su potrebne više cene nafte.

„Možda neće želeti da povećaju proizvodnju kako bi održali niske cene goriva za američke potrošače ako Trampove akcije dovedu do nove nestabilnosti“, navela je ona.

Kupčan predviđa da bi Tramp uskoro mogao pokazati interesovanje i za iransku naftu, ali upozorava da fokus na fosilna goriva odvlači pažnju od potrebe da SAD postanu konkurentnije u izvozu naprednih, električnih tehnologija, oblasti u kojoj Kina ima veliku prednost.

„Tramp nije u krivu kada kaže da se određeni politički uticaj može izvući iz venecuelanske i iranske nafte“, zaključuje Kupčan. „Ali cena tog kompromisa izuzetno je visoka“.