Rat koji je bio najavljen: Sve je počelo jednim telefonskim razgovorom – kako su CIA i MI6 otkrile Putinove planove i zašto im niko nije verovao

Telefonsko upozorenje Putinu

U novembru 2021. tadašnji direktor CIA Vilijam Berns odlazi u Moskvu sa jasnom porukom: Sjedinjene Države veruju da Rusija ozbiljno priprema invaziju na Ukrajinu i da bi posledice takvog poteza bile razorne po Kremlj. Umesto susreta oči u oči sa Vladimirom Putinom, Berns dobija samo telefonsku vezu. Ruski predsednik se u to vreme drži izolovano, retko prima strane zvaničnike i komunicira na distanci.

Tokom razgovora Berns iznosi američku procenu da su ruske vojne pripreme daleko više od pritiska ili demonstracije sile. Putin ga, međutim, praktično ignoriše. Umesto da se osvrne na upozorenje, on prebacuje fokus na sopstvene narative o američkoj pretnji, govori o navodnim američkim brodovima i raketama u Crnom moru i o strateškoj ranjivosti Rusije u svetu kojim dominiraju SAD. Berns iz Moskve odlazi duboko uznemiren. Kada se vrati u Vašington i Bajden ga direktno pita da li veruje da će Putin zaista napasti, njegov odgovor je kratak: „Da.“

Kako su CIA i MI6 „videli“ plan, ali promašili ishod

Prema Gardijanu, u mesecima koji su prethodili invaziji američke i britanske službe ostvarile su impresivan obaveštajni uspeh. U Vašingtonu i Londonu su došli do izuzetno precizne slike o tome da Putin ne razmatra samo ograničenu operaciju u Donbasu ili kopneni koridor ka Krimu, već potpunu invaziju sa ciljem da se promeni vlast u Kijevu.

Ipak, taj uspeh imao je i drugu stranu. I CIA i MI6 su, poput mnogih drugih, pretpostavljale da će ruska vojska brzo slomiti ukrajinski otpor, da će Kijev pasti za nekoliko dana ili nedelja i da će predsednik Volodimir Zelenski ili biti ubijen ili napustiti zemlju. U tim procenama Zapad bi se potom bavio podrškom gerilskom otporu ili egzil-vladi. Potcenjen je otpor ukrajinskog društva, a precenjena efikasnost ruske vojske.

Zašto Evropi „nije bilo u glavi“ da je rat moguć

U Parizu, Berlinu i drugim evropskim prestonicama ideja o totalnom kopnenom ratu u Evropi delovala je gotovo nezamislivo. Sećanje na 2003. godinu i sporni obaveštajni dosije koji je poslužio kao opravdanje za invaziju Iraka podsticalo je duboku skepsu prema američkim upozorenjima. Mnogi evropski zvaničnici smatrali su da, koliko god bio autoritaran i brutalan, Putin ipak donosi racionalne odluke i da ne bi pokrenuo potez koji bi mogao da izgleda kao strateško samoubistvo.

Amerikanci su saveznicima delili veliku količinu podataka, a deo informacija čak su deklasifikovali i učinili javnim, pažljivo štiteći izvore. Ipak, nailazili su na otpor. U mnogim evropskim centrima moći dominiralo je uverenje da scenario potpune invazije „nema smisla“.

Kada je Putin počeo da se „sprema“

Gardijan prenosi procene pojedinih analitičara da bi ključna odluka mogla da potiče još iz prve polovine 2020. godine. U tom periodu Putin je izdejstvovao ustavne izmene koje su mu omogućile da produži vlast, proveo mesece u izolaciji tokom pandemije i, prema izvorima, intenzivno razmišljao o sopstvenom mestu u ruskoj istoriji. Istovremeno je protestni pokret u Belorusiji brutalno slomljen, čime je Aleksandar Lukašenko postao još zavisniji od Moskve, što je otvorilo mogućnost korišćenja beloruske teritorije za buduće operacije. U istom periodu dogodio se i pokušaj trovanja Alekseja Navaljnog, što se kasnije posmatralo kao uklanjanje potencijalno najopasnijeg unutrašnjeg protivnika.

Proleće 2021: prvi signal i prividno smirivanje

U proleće 2021. Rusija počinje da gomila trupe uz granicu sa Ukrajinom i na Krimu pod izgovorom vojnih vežbi. Postoji bojazan da bi Putin mogao da u godišnjem govoru najavi vojnu akciju. Bajden ga poziva, traži deeskalaciju i predlaže samit. Putinov govor se pokazuje manje ratobornim nego što se strahovalo, a ubrzo se saopštava da su vežbe završene. Kada se dvojica lidera sastaju u Ženevi u junu, tema Ukrajine ne dominira razgovorom.

Tek kasnije, u svetlu događaja iz 2022, ti potezi počinju da liče na taktičko smirivanje situacije dok se plan već kreće ka upotrebi sile, a ne ka diplomatiji.

Jesen 2021: „više nije blef“

Nakon leta obeleženog haotičnim povlačenjem iz Avganistana, Rusija ponovo počinje masovno da raspoređuje snage. Ovog puta procene u Vašingtonu postaju znatno alarmantnije. Ne radi se samo o pritisku na Donbas, već o potencijalnom napadu na Kijev i promeni režima. U novembru američka direktorica nacionalne obaveštajne službe Avril Hejns i šef MI6 Ričard Mur pokušavaju u okviru NATO-a da ubede evropske kolege da je opasnost realna. Reakcije su i dalje mlake, a pojedini zvaničnici strahuju da bi preoštra reakcija Zapada mogla da isprovocira upravo ono čega se svi plaše.

Pogled iz Kijeva

U Ukrajinu stižu memorandumi CIA i MI6 sa dramatičnim procenama. Dolaze i američki izaslanici, a britanski ministar odbrane upozorava Zelenskog da je pitanje invazije „kada, a ne da li“. Ipak, ukrajinski predsednik strahuje od panike. Uveren je da bi javno podizanje uzbune moglo da izazove ekonomski kolaps i političku destabilizaciju, čime bi Putin postigao cilj bez ispaljenog metka. Sve češće američko-britanska upozorenja doživljava kao preterivanje ili zastrašivanje.

Istovremeno, ukrajinske službe primećuju promenu u ruskom delovanju. Pokušaji regrutovanja šire se na sve nivoe društva, održavaju se tajni sastanci u inostranstvu, a čini se da se priprema unutrašnja mreža za period nakon eventualnog upada.

Obaveštajni mozaik

Gardijan odbacuje ideju da je Zapad jednostavno „našao plan u fioci“. Slika se gradila iz više izvora: satelitski snimci su pokazivali masovno raspoređivanje trupa, presretnute komunikacije su ukazivale na pripreme koje nisu imale smisla bez operacije velikih razmera, a pojedini podaci sugerisali su delovanje i zapadno od Dnjepra. Pominju se i moguće informacije iz uskog kruga ruskog Generalštaba, ali sagovornici naglašavaju da je srž dokaza dolazila iz tehničkih sredstava prikupljanja podataka, uz ograničenu upotrebu ljudskih izvora.

Decembar 2021: planiranje najgoreg scenarija

U Vašingtonu se formira međuresorni tim koji razmatra najgori scenario – napad na celu Ukrajinu i rušenje vlasti u Kijevu. U Berlinu i Parizu i dalje preovlađuje stav da se radi o pritisku i blefu. Sećanje na Irak 2003. i dalje visi nad razgovorima. Amerikanci upozoravaju, ali deo Evrope traži da im se „veruje na reč“.

Januar 2022: konkretni detalji

U januaru Amerikanci dolaze do preciznijih informacija: planirani su napadi iz više pravaca, uključujući iz Belorusije, desant na aerodrom Hostomelj, kao i scenariji za eliminaciju Zelenskog i instaliranje proruske uprave. Berns dolazi u Kijev da lično upozori predsednika.

Zelenski potom javno smiruje građane i poručuje da nema razloga za paniku. Dok Britanci i Amerikanci upozoravaju na neposrednu opasnost, francuski i nemački lideri i dalje veruju da je diplomatija moguća, što dodatno učvršćuje uverenje u Kijevu da najcrnji scenariji možda ipak neće biti realizovani.

Februar 2022: evakuacije i poslednja neverica

Kako se približava kraj februara, zapadne ambasade počinju evakuacije i uništavanje osetljive opreme. CIA povlači deo osoblja na zapad Ukrajine. Ipak, Pariz i Berlin do samog kraja ostaju uvereni da pregovori nisu iscrpljeni. U Ukrajini vojni vrh pokušava da pripremi planove u uslovima bez formalno uvedenog ratnog stanja. Glavnokomandujući Valerij Zalužni zagovara ranije uvođenje vanrednih mera, ali Zelenski ostaje oprezan, plašeći se panike.

Savet bezbednosti i poslednji sati mira

21. februara Putin okuplja Savet bezbednosti i traži javnu podršku za priznanje separatističkih entiteta. Atmosfera deluje kao uvod u rat. Neki članovi deluju zatečeno i nesigurno, ali otvorenog protivljenja nema. U danima koji slede, u Kijevu se uvodi vanredno stanje, ali ne i ratno. Upozorenja o atentatorskim timovima postaju konkretnija.

U zoru 24. februara 2022. ruske snage pokreću napad. Zelenski dolazi u predsednički kompleks, obavlja hitne telefonske razgovore sa zapadnim liderima i konačno uvodi ratno stanje. Počinje rat koji će potrajati godinama.

Epilog

Četiri godine kasnije sukob traje, uz ogromne ljudske gubitke i razaranja. CIA i MI6 dobile su reputacionu potvrdu jer su bile u pravu u vezi sa invazijom, ali su, poput Kremlja, pogrešile u proceni brzine i ishoda. Evropske službe, koje su sumnjale u mogućnost punog rata, kasnije su tvrdile da im je scenario brzog zauzimanja Kijeva delovao nerealan – i pokazalo se da je zaista bio previše optimističan.

Najvažnija lekcija, kako Gardijan zaključuje, jeste da je opasno odbaciti scenario samo zato što deluje nezamislivo. U svetu koji ulazi u novu eru neizvesnosti, granica između „nemogućeg“ i „realnog“ pokazala se mnogo tanjom nego što su mnogi bili spremni da priznaju.