Prokletstvo Dauning strita: Zašto britanski premijeri padaju kao domine?

Analitičari smatraju da se iza ove neobične političke nestabilnosti krije spoj ekonomskih problema, posledica Bregzita, promena u načinu funkcionisanja stranaka i sve manjeg strpljenja birača i poslanika.

Prema analizi The Conversation, u 65 godina nakon Drugog svetskog rata Britanija je promenila samo 12 premijera. Većina njih odlazila je nakon izgubljenih izbora ili zbog zdravstvenih razloga, dok su unutrašnje stranačke pobune bile retkost. Jedini premijer koga je sopstvena partija smenila iz političkih razloga pre 2010. bila je Margaret Tačer 1990. godine.

Od 2010. godine situacija se dramatično promenila. Dejvid Kameron podneo je ostavku posle referenduma o Bregzitu, Tereza Mej nije mogla uspešno da sprovede izlazak iz Evropske unije, Boris Džonson je pao zbog afere "Partigejt", Liz Tras je izdržala samo 45 dana nakon finansijskog haosa izazvanog njenim ekonomskim planom, Riši Sunak izgubio je izbore, dok je Kir Starmer odstupio posle manje od dve godine na vlasti usled pobune u sopstvenoj stranci. Kako ocenjuje profesor Toni MekNalti sa Univerziteta Kvin Meri u Londonu za The Conversation, britanski sistem, koji je nekada bio poznat po stabilnosti, poslednjih godina "odbacuje premijere kao zimske kapute usred leta".

Ekonomija kao zajednički imenitelj

CNN ocenjuje da je gotovo svim poslednjim britanskim premijerima zajednički protivnik bila – ekonomija.

Od dolaska Tereze Mej na vlast 2016. godine britanska ekonomija rasla je u proseku oko jedan odsto godišnje, dok su plate jedva pratile inflaciju. Istovremeno su porezi dostigli najviši nivo u više decenija, javni dug nastavio da raste, a država se suočava sa nedostatkom stanova, zastarelom infrastrukturom i pritiskom na javne službe.

Glavni ekonomista Boston Consulting Groupa za Veliku Britaniju Raul Ruparel rekao je za CNN da se "na kraju sve svodi na ekonomiju". Prema njegovim rečima, kada ekonomija ne raste, vlada nema dovoljno prostora da ulaže, smanjuje poreze ili rešava druge probleme, što dodatno povećava nezadovoljstvo građana.

Ni Starmer nije uspeo da promeni taj trend. Iako je Laburistička partija 2024. godine ubedljivo pobedila na izborima obećavajući promene, rast životnog standarda bio je minimalan. Prema podacima britanske statistike koje prenosi CNN, realne zarade porasle su manje od jedan odsto od dolaska laburista na vlast.

Bregzit kao dugoročna prekretnica

Brojni analitičari smatraju da se koreni današnje nestabilnosti nalaze u Bregzitu.

Stručnjaci Atlantskog saveta ocenjuju da je referendum iz 2016. otvorio period političke neizvesnosti kakvu Britanija nije poznavala decenijama. Iako svaka ostavka ima svoje neposredne uzroke, Bregzit je ostavio ekonomiju sa slabijim rastom, većim fiskalnim pritiscima i stalnim političkim podelama.

TIME podseća da su se posle izlaska iz Evropske unije nadovezali pandemija, energetska kriza i rast troškova života, zbog čega je upravljanje državom postalo znatno teže nego ranije.

Premijer bez garancije mandata

Za razliku od predsednika SAD, britanski premijer nema zagarantovan mandat.

Kako za TIME objašnjava direktor Effective Governance Foruma Endrju Haldenbi, premijer ostaje na funkciji samo dok uživa poverenje većine poslanika svoje partije. Čim oni procene da bi zbog nepopularnog lidera mogli da izgube poslanička mesta, pritisak za njegovu smenu postaje gotovo nezaustavljiv.

Profesor Robert Ford sa Univerziteta u Mančesteru dodaje da britanski poslanici imaju daleko lakši mehanizam za smenu lidera nego što postoji u američkom političkom sistemu.

Dodatni problem predstavlja način izbora partijskih lidera. Poslednjih godina konačnu odluku često donose članovi stranaka, a ne poslanici. Zbog toga lider koji pobedi na unutarstranačkim izborima ponekad nikada ne stekne potpuno poverenje sopstvene parlamentarne većine.

Društvene mreže i politika bez strpljenja

Istoričar Entoni Seldon u razgovoru za TIME navodi da današnji premijeri rade pod pritiskom neprekidnog medijskog ciklusa i društvenih mreža, koje stvaraju očekivanje da se veliki problemi rešavaju gotovo trenutno.

Izvršna direktorka Instituta za vladu Hana Vajt upozorava da britanski premijeri danas imaju "sve kraći vremenski prozor" da pokažu rezultate pre nego što i birači i poslanici izgube poverenje u njih.

Profesor Toni MekNalti u analizi za The Conversation dodaje da su današnji poslanici mnogo manje strpljivi nego ranije, a jednom kada osete da mogu da nateraju vladu na povlačenje nepopularnih odluka, sve su spremniji da izazovu novu pobunu protiv sopstvenog lidera.

Da li će se ciklus nastaviti?

Bez obzira na to ko će naslediti Kira Starmera, malo ko očekuje brzo rešenje.

Međunarodni monetarni fond ove godine prognozira rast britanske ekonomije od svega 0,8 odsto, podseća CNN, dok poslovna zajednica upozorava da promena premijera sama po sebi neće rešiti strukturne probleme zemlje.

Analitičari Atlantskog saveta smatraju da Britanija nije usamljen slučaj – sličan pad poverenja u tradicionalne političke partije prisutan je širom Evrope, od Francuske do Nemačke. Ipak, britanski politički sistem, u kojem premijer zavisi od svakodnevne podrške sopstvenih poslanika, čini promene na vrhu vlasti znatno lakšim nego u većini drugih zapadnih demokratija.

Zbog toga mnogi ocenjuju da ni naredni premijer neće imati mnogo vremena da pokaže rezultate. Ako ekonomija nastavi da stagnira, a životni standard ostane pod pritiskom, britanska politička "vrteška" mogla bi da nastavi da se okreće još godinama.