Pre četvrt veka je u Rusiji počela nova era: Jeljcin doveo zemlju na rub propasti, a onda je Putin okrenuo ka ratovima

Boris Jeljcin, prvi predsednik Ruske Federacije (1991–1999), bio je ključna figura u tranziciji Rusije ka demokratskom sistemu i tržišnoj ekonomiji.

Njegova vladavina obeležena je ekonomskom krizom, hiperinflacijom i socijalnim nejednakostima usled privatizacije državne imovine, što je dovelo do koncentracije bogatstva među oligarsima.

Politički izazovi uključivali su ustavnu krizu 1993. godine, dok su korupcija, afere i lični poroci, poput alkoholizma, dodatno narušili njegov ugled.

Jeljcinove pijane avanture

Postoje brojne anegdote o njegovom neprimerenom ponašanju u alkoholisanom stanju, uključujući nespretne izjave i bizarnu epizodu kada je u pijanstvu pokušao da diriguje orkestrom tokom službene posete Nemačkoj.

Jedan od najbizarnijih incidenata bio je njegov pokušaj da pijan nabavi picu na ulicama Vašingtona.

Taj događaj se odigrao tokom njihovog prvog susreta u Vašingtonu, u septembru 1994. godine. Iako su mediji povremeno izveštavali o tom incidentu, široj javnosti postao je poznat tek 2009. godine, kada je Tejlor Branč objavio svoju knjigu The Clinton Tapes, zasnovanu na intervjuima s predsednikom.

"Agent Tajne službe pronašli su Jeljcina usred noći na aveniji Pensilvanija, potpuno pijanog i odevenog samo u donji veš, kako viče da mu treba taksi," napisao je Branč. "Jeljcin je nerazgovetno govorio i glasno raspravljao sa zbunjenim agentima. Odbijao je da se vrati u Blejr Haus, gde je bio smešten, jer je insistirao da mu treba taksi kako bi otišao po picu."

Kada je Branč upitao Klintona kako se situacija završila, predsednik je slegnuo ramenima i rekao: "Pa, dobio je svoju picu."

Međutim, Klinton se prisetio da je Jeljcin i naredne noći pokušao nešto slično. "Izmičući obezbeđenju, spustio se zadnjim stepenicama u podrum Blejr Hausa, gde ga je čuvar zgrade zamenio za pijanog uljeza," naveo je Branč.

"Jeljcin je bio u kratkotrajnoj opasnosti dok ruski i američki agenti nisu razjasnili situaciju." Klinton je zaključio da je taj incident, iako se odigrao unutar Blejr Hausa, predstavljao još veću bezbednosnu pretnju nego Jeljcinova noćna potraga za picom.

Jeljcin je podneo ostavku krajem 1999. godine, priznajući greške i prepuštajući vođenje države novoj generaciji političara, u trenutku kada je Rusija bila suočena s teškim unutrašnjim izazovima, uključujući rat u Čečeniji.

Na prelazu iz 1999. u 2000. godinu premijer Vladimir Putin, tada svetu slabo nepoznat, nasledio je Jeljcina. Već prilikom preuzimanja dužnosti, Putin je izjavio da je Rusija bila i da će ostati velika sila. U Evropi su na njega gledali više kao na reformatora koji bi trebalo da reorganizuje haotičnu Rusiju iz divljih devedesetih.

Na predsedničkim izborima u martu 2000. godine Putin je uverljivo pobedio, čime je započela nova era u ruskoj politici. Njegova vladavina definisana je konsolidacijom vlasti, ekonomskom stabilizacijom i sve većim udaljavanjem od demokratskih standarda.

U junu 2001. američki predsednik Džordž V. Buš nazvao je Putina „pouzdanim i direktnim“, nakon njihovog sastanka na vrhu. Buš, šef države vodeće sile NATO, rekao je da je „gledao u njegovu dušu“, piše DW.

U septembru 2001. Vladimir Putin je tokom govora u Bundestagu ponudio Evropi bezbednosno partnerstvo s Rusijom. Ulogu SAD kao vodeće zapadne sile doveo je u pitanje. Šef Kremlja nije isključio ni moguće članstvo Rusije u NATO i Evropskoj uniji.

Evropska unija i Rusija u to vreme dogovaraju različite programe finansiranja i saradnju. Teži se „strateškom partnerstvu“. NATO otvara kancelariju u Moskvi. Rusija osniva predstavništvo pri NATO u Briselu. Specijalni savet NATO-Rusija raspravlja o strateškim pitanjima, a i o skorom dobrovoljnom pristupanju država srednje i istočne Evrope Alijansi.

Kao jedan od glavnih dobavljača nafte i gasa u EU, Rusija dobro posluje s Evropom. Nemački kancelar Gerhard Šreder Putina naziva „besprekornim demokratom“, uprkos već tada poznatom gušenju opozicije i slobode medija u Rusiji. Nakon svog mandata Šreder je dobio unosne pozicije u državnim ruskim energetskim kompanijama.

Putinov zaokret

Godine 2006. na Konferenciji o bezbednosti u Minhenu Vladimir Putin je inicirao promenu. On se žalio što Zapad ne prihvata Rusiju kao veliku silu. Širenje NATO opisao je kao kršenje date reči. Obećanja država NATO da se neće kretati prema granici Rusije se ignorišu, rekao je. Međutim, 1997. je Rusija u jednom sporazumu s NATO pristala na proširenje.

Sporazumi o razoružanju se raskidaju. Rusija oštro kritikuje planiranu američku protivraketnu odbranu. Vladimir Putin je ljut nakon što je Ukrajini i Gruziji na samitu NATO u aprilu 2008. obećano da će se pridružiti zapadnom savezu.

U avgustu 2008. Putin je demonstrirao svoju vojnu moć Evropljanima. Interveniše u sukobu u Gruziji i nakon kratkog rata stavlja delove Južne Osetije i Abhazije pod rusku kontrolu.

U 2013. Evropska komisija još uvek govori o stvaranju zajedničkog „ekonomskog i ljudskog prostora“ od Lisabona do Vladivostoka s Putinovom Rusijom – kao dugoročnom vizijom.

Putinovi ratovi

Nakon proterivanja proruskog predsednika iz Ukrajine u proleće 2014. i demokratske revolucije na Majdanu, ruski predsednik Putin napada Ukrajinu. On pripaja poluostrvo Krim kršeći međunarodno pravo i s proruskim separatistima stavlja delove istočne Ukrajine pod svoju kontrolu. Zapad reaguje prvim sankcijama i pokušava da posreduje. Nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Fransoa Oland posredovali su u Sporazumu iz Minska, koji je trebalo da dovede do mira. To se nikada nije dogodilo, ali je „dalo vremena Ukrajini da ojača“, kako je kasnije rekla kancelarka Merkel.

Odnosi su se brzo pogoršali, ali je uvoz ruskih energenata nastavljen. Putin se u percepciji EU sve više pretvarao u autokratskog vladara. Evropska unija je 2021. govorila o „negativnoj spirali“ u međusobnim odnosima.

U martu 2022, nedugo nakon velikog napada ruskih trupa na Ukrajinu, američki predsednik Džo Bajden video je Putina kao nemilosrdnog „diktatora, ratnog zločinca, ubicu“. NATO je otada na Putinovu Rusiju gledao kao na „najveću pretnju miru u Evropi“, novog starog neprijatelja na Istoku.

EU je nametnula sveobuhvatne sankcije Rusiji i pokušava da se odvoji od snabdevanja naftom i gasom što je pre moguće. Ni dve godine nakon početka rata to joj još nije u potpunosti pošlo za rukom. Ruski tečni gas i dalje stiže u Evropu. Trgovina s Rusijom se smanjuje, ali mnoge evropske kompanije i dalje posluju u Rusiji. Prehrambena, farmaceutska i hemijska industrija nisu pogođene sankcijama.

Danas, 25 godina nakon što je Putin preuzeo dužnost, NATO se priprema za novu trku u naoružanju. Suprotstavljanje ruskoj agresiji sada je glavni zadatak Alijanse.

Bonus video