0
Bošnjački lideri u Sarajevu, bilo da dolaze iz okruženja oko SDA ili opozicionih stranaka, uporno očekuju da SAD i EU odrade posao koji oni ne mogu da urade: kreiranje Bosne i Hercegovine po njihovoj meri. U Briselu i drugim najvažnijim evropskim prestonicama ne shvataju kako neko može da traži od EU - koja je zasnovana na promociji politike regionalizacije i decentralizacije, približavanja vlasti građanima - podršku za stvaranje unitarne države u ime efikasnosti.
Pročitajte još:
“Naši prijatelji u BiH, nikako ne mogu da razumeju da podrška za suverenitet i teritorijalni integritet ne znači da EU može sebi da dozvoli luksuz da se upusti u tzv. nation building u BiH ili nametanje rešenja za njeno unutrašnje uređenje protivno volji legitimnih i legalnih predstavnika konstitutivnih naroda. Kada kažemo da smo za funkcionalnu BiH to ne podrazumeva ukidanje entiteta ili konstitutivnosti naroda, već da država i njeni organi budu efikasni, a to ne zavisi toliko od ustava, zakona i sistema glasanja koliko od ljudi koji ih sprovode. Mi možemo da budemo posrednici, da pomognemo da se dođe do nekih rešenja ako postoji volja da se do njih stigne, ali ne možemo ih nametnemo. To bi značilo da mi prvi kršimo suverenitet BiH a zalažemo se za njegovo poštovanje. Drugim rečima, EU i SAD neće dozvoliti dezintegraciju BiH, a za sve ostalo su odgovorni lokalni političari, ne mogu ni EU ni SAD da umesto njih donose i sprovode odluke u BiH. Naravno, mi smo sve vreme tu da pomognemo”, kaže za Nova.rs, pod uslovom anonimnosti, visoki funkcioner jedne od država članica EU, dobro upućen u balkanski dosije.
Prema rečima našeg sagovornika, od potpisivanja Dejtonskog sporazuma odnosi snaga su drastično promenjeni kako u svetu tako i u samoj EU, više nije moguće stati iza odluka kakve su donosili visoki predstavnici u BiH zaključno sa Pedijem Ešdaunom, odnosno da je Inckov potez na završetku mandata, bio izolovan i neka vrsta oproštajnog soliranja ausrijskog diplomate na kraju karijere.
“Inckovo nametanje promena Krivičnog zakona BiH je njegova solistička akcija. Pošto je znao da odlazi i da mu je to poslednja važna međunarodna funkcija dao je sebi oduška da ostavi vruć krompir onima koji mu nisu davali dovoljno jaku podršku i onima koji su ga izvrtali ruglu. Incko je znao da niko u EU ne može da ga kritikuje javno za nametnute izmene jer su one deo evropskih vrednosti, a nisu mu mogli više ništa jer je odlazio u penziju. Bila je to njegova slatka osveta za adio, savršeno odrađena”, kaže za Nova.rs naš izvor.
Najave o jačem angažovanju SAD i EU na Zapadnom Balkanu su deo uobičajene retorike, odnosno sudara dobrih želja i realnog stanja na terenu. U pojedinim državama članicama EU, pre svega u Francuskoj, Austriji, Italiji, Španiji, Holandiji, skandinavskim zemljama, Poljskoj i Mađarskoj, i donekle u Nemačkoj došlo je velikog zaokreta prema političkom islamu i svaki potez u BiH može da bude iskorišćen protiv vladajućih struktura u unutrašnjoj političkoj borbi za vlast.
Uzmimo primer najvažnijih evropskih država. U Petoj Republici su predsednički izbori sledećeg proleća. Više od polovine građana Francuske doživljava islam kao pretnju što objašnjava podršku Marin Le Pen i Eriku Zemuru koja je oko 35 odsto. Njima treba dodati i lidera republikanaca Ksavijea Bertrana koji ima samo malo iznijansiranije stavove prema političkom islamu i uživa podršku oko 15 odsto birača. Bilo kakav ustupak u pravcu stvaranja unitarne BiH sa bošnjačkom većinom, podržan od zvaničnog Pariza, bio bi političko samoubistvo za Makrona jer bi bio “rastrgnut” od Zemura, Le Penove i Bertrana.
Ne treba smetnuti s uma da su u Francuskoj, samo zbog Turske, usvojili zakon da predsednik može da raspiše referendum o ulasku svake nove članice u EU. Nije teško zamisliti kako bi Zemur, Le Pen ali Bertran reagovali ako bi Makron podržao učvršćivanje vlasti ili dominaciju ljudi u BiH koji su pod direktnim uticajem turskog predsednike Redžepa Tajipa Erdogana.
Slična situacija je i u Italiji gde se politički islam takođe doživljava kao pretnja i pored toga što je broj muslimana pet puta manji nego u Francuskoj. Liga Matea Salvinija i Braća Italije Đorđe Meloni uživaju podršku od preko 40 odsto birača i imaju izrazito antiislamske stavove. Italijanski premijer Mario Dragi je nazvao kuma porodice Izetbegović diktatorom.
U Španiji imamo otvorenu islamofobnu stranku “Voks” koja je stigla do podrške koja se kreće između 10 i 15 odsto među španskim građanima. Pred naletom Voksa sa krajnje desnice, islamofobnu retoriku je usvojila u dobroj meri i Narodna partija. Imajući u vidu sve probleme s kojima se suočava socijalistički premijer Pedro Sančez poslednje što mu treba je da ga optuže u Španiji da radi na stvaranju islamske države u Evropi. Naravno, da se radi o preterivanju, ali lideri Voksa i Narodne partije ne bi propustili šansu da podignu temperaturu i Sančez to vrlo dobro zna.
U Holandiji i skandinavskim zemljama imamo dve vrste političkih islamofoba: oni koji to ne kriju i na islamofobiji grade političku podršku i one koji u javnom diskursu koriste politički korektan rečnik, ali se suštinski ne razlikuju mnogo i izbegavaju koliko god je to moguće pitanja koja se tiču islamske manjine. Sličnu hipokriziju imamo i u Austriji. O Poljskoj i Mađarskoj ne treba trošiti ni reči budući da su u Varšavi i Budimpešti umislili da su oni vitezovi odbrane hrišćanske Evrope.
Ako svemu prethodnom rečenom dodamo da je za SAD pitanje bezbednosti prioritet u BiH i da u Vašingtonu tek sa malo manjim podozrenjem gledaju na turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana nego na ruskog Vladimira Putina, onda postaje jasno zbog čega je politika SAD i EU prema BiH ambivalentna.
Budući da su Amerikanci mnogo konkretniji i da je pitanja bezbednosti BiH daleko jednostavnije od drugih, nema sumnji da će se teritorijalni integritet nekadašnje centralne jugloslovenske republike biti ojačan. Angažovanje Metju Palmera u posredovanju oko novog izbornog zakona treba više posmatrati kroz prizmu implementacije američkog prioriteta u BiH (čitaj bezbednosti) nego ostvaranje želja jedne od tri strane u BiH. Uzaludne su nade onih koji sanjaju nezavisnu Republiku Srpsku ili pripojenu Srbiji, baš kao i priče o unitarnoj građanskoj BiH i trećem entitetu. To se jednostavno neće dogoditi za naših života.
Međutim, deo posla za koji su zaduženi Evropljani će ići mnogo sporije i uz mnogo više prepreka. EU je sama sebi izbila iz ruku najjači alat koji je imala u odnosima vis-a-vis sa BiH i ostalim državama Zapadnog Balkana “politiku proširenja EU”. Bez tog instrumenta biće veoma teško privoleti političke lidere u BiH da se dogovoro oko ključnih pitanja i reformi.
Blokiranje rada državnih institucija i neispunjavanje 14 uslova, koje je postavio Brisel Sarajevu za dobijanje statusa kandidata, su odlična opravdanje za prebacivanje krivice za stajanje u mestu na evropskom putu na bosanskohercegovačke lidere. Paradoksalno, Dodik pomaže dobrom delu članica EU koje žele da tretiraju Zapadni Balkan i samim tim BiH kao bezbednosno ili problematično pitanje, a ne deo politike proširenja Unije.
U tom limbu koji ostavljaju SAD i EU se kreće Dodik i pravi svoje političku burlesku. U Italiji smo imali Silvija Belruskonija koji se godinama, kao premijer, pojavljivao gotovo svuda sa gitaristom i pevačem Marijanom Apičelom. Sa njim je pevao i uveseljavao društva u televizijskim studijima nacionalnih televizija, ali i državnike velikih zemalja, poput Blera, Putina i Buša mlađeg. Balkanski lideri koji su se u poslednje vreme dohvatali mikrofona i harmonike su se verovatno ugledali na njega. E sad, razlika između Berluskonija i Dodika je kao između italijanske “kancone” i balkanskog melosa.
U svakom slučaju član predsedništva BiH je shvatio da je jedina ozbiljna crvena linija za EU teritorijalni integritet BiH i zato je brzo korigovao svoje stavove i okrenuo priču na samostalnu Republiku Srpsku u okviru BiH. Naravno, Dodik nije vođen nacionalnim ciljevima, njegova bitka je lična jer za njega, bez vlasti u rukama, nema budućnosti u Republici Srpskoj.
BONUS VIDEO: Slaba informisanost i neznanje je osnovni problem vakcinacije u BiH
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
