0
Trenutna konfrontacija između Rusije i Zapada je podstaknuta mnogim pritužbama ali najveća je uverenje u Moskvi da je Zapad prevario bivši Sovjetski Savez, prekršivši obećanja data na kraju Hladnog rata 1989-1990 da se NATO neće širiti na istok.
PROČITAJTE JOŠ:
U svom sada već čuvenom govoru 2007. godine na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji Vladimir Putin, ruski predsednik, optužio je Zapad da je zaborio i prekršio uveravanja, rušeći međunarodno pravo, prenosi Gardijan.
Da li je tvrdnja o izdaji važna?
To je očajnički važno za Rusiju jer podstiče nepoverenje, podstiče ruski cinizam u pogledu međunarodnog prava i predstavlja centralni motiv iza nacrta ruskih bezbednosnih sporazuma koji pozivaju na poništaanje produženja NATO-a, o čemu se raspravljalo na sastanku NATO-Rusija u Briselu.
Teorija izdaje nije ograničena na Putina, već ju je podržavao i Boris Jeljcin, a od sredine 1995. godine i ruska politička elita.
Nova knjiga nagrađivane istoričarke Meri Elis Sarot prikazuje sve privatne diskusija unutar zapadne alijanse sa Rusijom oko proširenja i otkriva Rusiju kao nemoćnu da se uspori efekat otvaranja vrata NATO-a novim članicama.
#Russia ’s belief in #Nato ‘betrayal’ – and why it matters today
— Geoeconomics (@DrHeynenEcon) January 12, 2022
The idea that the #Soviet Union was tricked in 1989-90 is at the heart of Russia’s confrontation with the west
https://t.co/iyIBfAiGJp
Šta je osnov žalbe?
Na jednom nivou, on se usko forsira i na verbalne obaveze američkog državnog sekratara Džejmsa Bejkera za vreme predsednika Džordža Buša starijeg i na uslove sporazuma potpisanog 12. septembra 1990. godine koji se utvrđuje kako bi NATO trupe mogle da deluje na teritoriji bivše Istočne Nemačke.
Putin tvrdi da je Bejker u razgooru 9. februara 1990. godine sa sovjetskim liderom Mihailom Gorbačovim, obećao da se NATO neće širiti na istok ako Rusija prihvati ujedinjenje Nemačke.
Sledećeg dana tadašnji kancelar Nemačke Helmut Kol, dvomislen o tome da Nemačka ostaje u NATO-u nakon ujedinjenja, takođe je rekao Gorbačovu da „naravno da NATO ne može da proširi svoju teritoriju na teritoriju Istočne Nemačke“.
Obećanje je ponovljeno u govoru generalnog sekretara NATO-a 17. maja, obećanje koje je Putin citarao u svom govoru u Minhenu. U svojim memoarima, Gorbačov je opisao ova uveravanja kao trenutak kada je otvorio put kompromisu prema Nemačkoj.
Da li su ova obećanja ikada bila zapisana u sporazumu?
Ne, uglavnom zato što je Buš smatrao da su Bejker i Kol otišli predaleko. Konačni sporazum koji su Rusija i Zapad potpisali u septembru 1990. godine odnosio se samo na Nemačku. Omogućio je trupama NATO-a da pređu staru liniju hladnog rata koju je obeležila Istočna Nemačka po nahođenju nemačke vlade.
Sporazum je sadržan u potpisanom dodatku. Obaveza NATO-a da štiti se po prvi put pomerila na istok, na bivši teritoriju pod kontrolom Rusije.
Da li je Rusija videla implikacije sporazuma iz 1990. za zemlje Varšavskog pakta?
Da, mnogi ruski kreatori politike protivili su se ustupcima koje je u to vreme napravio Gorbačov, delimično zbog implikacija po istočnu Evropu. Rusiji su data usmena uveravanja o granicama širenja NATO-a ali nije bilo pismenih garancija. U martu 1991. godine Džona Mejdžora, na primer, sovjetski ministar odbrane, maršal Dmitrij Jazov, pitao je o interesu istočne Evrope za pridruživanje NATO-u. Mejdžor ga je prema dnevnicima britanskog ambasadora u Moskvi Rodrika Brejtvejta, uveravao da se „ništa od toga nikada neće dogoditi“.
Da li se Rusija žalila na „izdaju“?
U više navrata. Godine 1993. Boris Jeljcin pisao je predsedniku Bilu Klintonu, da tvrdi da svako dalje širenje NATO-a na istok krši duh sporazuma iz 1990. godine. Američki Stejt departemtn koji je tada bio neodlučan u pozivu Poljske da se pridruži NATO-u, bio je toliko osetljiv na optužbe za izdaju da su zvaničnici iz Klintonove ere čak tražili od nemačkog ministarstva spoljnih poslova da zvanično iznese izveštaj od osnovanosti žalbe.
Najviši pomoćnik nemačkog ministarstva spoljnih poslova u oktobru 1993. godine odgovorio da je žalba formalno pogrešna, ali je mogao da razume „zašto je Jeljcin mislio da se NATO obavezao da se neće širiti preko svojih granica iz 1990. godine“.
Da li je narativ prevare „zatrovao“ odnose?
Da. Godine 1997. u vreme osnivanja akta NATO-Rusija, ugovora osmišljenog da stvori nove odnose između alijanse i Rusije, ministar spoljnih poslova Jevgenij Primakov je ponovo pokrenuo Bejkerov „dvostruki posao“ od pre 6 godina. To je podstaklo tadašnjeg američkog državnog sekretara Vorena Kristofera da naruči interni izveštaj o tužbi. Izveštaj je napravio razliku između sporednih komentara nemačkih političara, kao što je Hans-Ditrih Genšer, koji isključuje širenje NATO-a i onoga što je dogovoreno u tekstu sporazuma.
Da li je postojala alternativa?
Neki kažu da. Sarot tvrdi da je Vašington dobio svoju bitku za moć oko proširenja, ali na način koji je doveo do konfrontacije, a ne saradnje sa Moskvom. Rusija se sve vreme predstavljala kao potencijalna NATO članica, ali SAD su to uvek videli kao fantaziju koja bi paralisala alijansu. SAD su to često radije odbacile nego odbile.
Američka administracija 1993. mogla je da odloži širenje NATO-a ali pristalice koje su to videli kao demokratsko pravo zemalja bivšeg Varšavsokg pakta pobedile su one koji su tvrdili da će to oslabiti i rusku podršku kontroli naoružanja i reformske snage u Rusiji.
Da li je Rusija bila u pravom položaju da pregovara?
Ruska ekonomija i politika bili su u lošem položaju. Ruska otvorenost širenju NATO-a često je uticala na nivo finansijske podrške koju pružaju SAD ili Nemačka, podrška koja nijedna strana nije opisivala kao mito. Nivoi ruske korupcije su bili takvi da je veliki deo ovog novca jednostavno nestao čim je prenet.
BONUS VIDEO: Vladimir Putin o borbi Rusije sa Korona virusom
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
