"Impresionirali su nas marševi srpskih studenata": Marika Mikiašvili, jedna od liderki gruzijske opozicije, o protestima u Gruziji i Srbiji

Imali smo priliku da vas čujemo na ovom panelu i primetili smo mnogo sličnosti između onoga što se dešava u Srbiji i onoga što se dešava u Gruziji. Možete li nam reći nešto više o situaciji u Gruziji, s obzirom na to da Gruzijski san ide sve dublje autoritarnim putem? Kako ocenjujete trenutno stanje demokratije i sloboda u Gruziji? Da li ih uopšte ima?

"Da, rekla bih da u pogledu upravljanja i institucionalnog okvira već imamo potpunu diktaturu. Ne preuveličavam. Volela bih da je ovo samo upozorenje na nešto što bi se eventualno desilo, ali nije — to se već dešava. Ali jedno je važno: društvo nije diktatorsko društvo, bar ne još. Sve se odvija toliko brzo, toliko naglo, da u tome vidim i određenu šansu za otpor, jer društvo još uvek nije zatrovano unutrašnjim, duboko usvojenim strahom. Dakle, postoje brojna žarišta otpora — civilno društvo, nezavisni mediji, političke partije — društveno tkivo još uvek postoji. Kao što sam rekla, za razliku od Belorusije 2020, Lukašenko je svoju konsolidaciju počeo još devedesetih i početkom 2000-ih. U Gruziji se sve dešava toliko brzo da je otpor još živ, protesti su tu, društveno tkivo otpora je tu. To je ono što Gruziju za sada razlikuje od potpune diktature. I volela bih da verujem — i mislim da je tako — da režimu neće biti lako da se u potpunosti konsoliduje. Nisam sigurna da oni mogu masovno da hapse ljude zbog lajkova na Fejsbuku, kao što se dešava u Belorusiji. Lukašenko i danas svakog dana uhapsi oko deset ljudi, samo da bi održao potpunu kontrolu i sprečio i najmanji prozor slobode. To je konstantan teror koji traje već pet godina. Nisam sigurna da Gruzijski san ima kapacitet za tako nešto, ali to ne znači da situacija na terenu neće biti paklena. Biće pakao. Kao što sam rekla, ovo je bolna pat-pozicija i potrebni su nam resursi da bismo izgurali pobednički pritisak".

Ali pomenuli ste na panelu da je mnogo opozicionih lidera uhapšeno. Kako ljudi mogu da nastave da organizuju proteste kada im nedostaje rukovodstvo? Da li se možda pojavljuju novi lideri?

"Zapravo, to je, da tako kažem, kompliment za gruzijske političke partije i civilno društvo. Da, naravno, neke stvari su postale teže nakon što je prvi ešalon lidera završio u zatvoru, ali drugi i treći ešalon su zaista preuzeli odgovornost. Kapacitet odlučivanja i organizovanja nije izgubljen. I dalje smo sposobni da funkcionišemo, pa čak ponekad i da preuzmemo inicijativu. To je veliki kompliment gruzijskoj strukturi borbe za slobodu".

A vi lično, kao jedna od opozicionih liderki, šta biste voleli da vidite u Gruziji u narednih nekoliko godina?

"Volela bih… volela bih da se probudim i da Gruzijskog sna više nema. Da se probudimo iz Gruzijskog sna u neku vrstu gruzijske trezvenosti, recimo. Želim da verujem da je ovo bolno rađanje istinski građanske nacije i građanskog društva u Gruziji. Jer slobodu, demokratiju, mora da osvoji većina društva. I volela bih da ovu situaciju vidimo kao izazov koji oblikuje moderno građansko društvo i kao nešto iz čega ćemo naučiti. Ponekad u Gruziji pravimo paralelu sa Mojsijevim četrdesetogodišnjim lutanjima kroz pustinju u potrazi za slobodom. Nadam se da ćemo, kada prođemo kroz ovo, imati potpuno drugačije društvo, potpuno drugačiji društveni ugovor — pravedniju, pošteniju, marljiviju liberalno-demokratsku zemlju".

A kako vidite ulogu Evropske unije u rešavanju problema koji su doveli do ove krize u Gruziji?

"Evropska unija ima ogroman uticaj, a jedna od ključnih poluga su ciljane sankcije. Režim reaguje na ciljane sankcije. Neki kažu da to nije promenilo mnogo u Belorusiji — ali situacija u Gruziji nije ista. Još uvek je moguće delovati, i sve alate koje EU može da upotrebi treba upotrebiti sada, dok nije prekasno. Ako se sa reakcijom zakasni i režim se učvrsti, biće prekasno. Ali sada — ciljane sankcije, neangažovanje sa režimom, finansiranje nezavisnih medija i civilnog društva — sve to može usporiti konsolidaciju diktature i pomoći nama da se konsolidujemo za pobedničku platformu. Ako nema zajedničkih sankcija EU zbog Mađarske i Slovačke, onda mora postojati „koalicija voljnih“. I kao što sam rekla na panelu: EU mora ozbiljno da preispita koga i šta finansira, jer je u Gruziji režim koristio sredstva EU da izgradi represivne strukture".

Možete li uporediti proteste u Srbiji i Gruziji? Šta ljudi u Gruziji mogu da nauče iz demonstracija u Srbiji i obrnuto?

"Da, mislim da ima mnogo sličnosti. Sećam se da su krajem januara i početkom februara Gruzijci bili veoma inspirisani kada su Srbi blokirali autoputeve. Pokušali su da to ponove, ali je režim odmah uveo krivičnu odgovornost do četiri godine zatvora za blokadu autoputa. Imali smo jedan pokušaj ali ljudi su zbog toga kažnjeni. Ali problem u Gruziji je taj „kanalisanje“ energije. Na panelu sam rekla: mobilizacija postoji, ali kanalisanje nedostaje. Protest je toliko samonikao toliko decentralizovan, da se teško transformiše u nove oblike, na nova mesta, u novo vreme. Potrebna je malo jača koordinacija, ali teško je pronaći telo koje bi imalo legitimitet da donosi odluke u tom, da tako kažem, poluvertikalnom sistemu. Samonikli pristup ima i prednosti i mane: prednost je što režim ne može da odrubi glavu pokretu, ali mana je što je teže koordinisati. U svakom slučaju, bili smo impresionirani taktikama u Srbiji, poput blokada puteva, kao i studentskim maršem kroz gradove — to je bilo veoma impresivno. Velika razlika je što u Gruziji, nažalost, studentkinje i studenti nisu toliko uključeni. Da, naravno, neki jesu, ali studenti nisu pokretačka snaga protesta. Volela bih da ih je više, i kao univerzitetskih predavača i lično. U Gruziji jednu važnu ulogu imaju porodice političkih zatvorenica i zatvorenika. One su veoma istrajne, imaju moralni autoritet, vrlo su pronicljive i strateški razmišljaju".

Kako se nezavisni mediji nose sa pritiscima režima? Kod nas u Srbiji su nezavisni mediji pod konstantnim napadom, situacija je vrlo slična Mađarskoj. Kako je kod vas?

"Što se tiče medija — oni su pod potpunim finansijskim i zakonodavnim udarom. Iskreno, ne znam kako uspevaju da prežive. Ne znam kako bilo ko od nas uspeva u takvim okolnostima. Sve je teže, pre svega finansijski. Da postoje fondovi za otpor, bilo bi lakše. Znam da su sakupljali donacije preko GoFundMe, a neke organizacije civilnog društva pokušavaju da se registruju u inostranstvu kako bi imale pravni prostor za delovanje. Pretpostavljam da je slično i sa medijima. Za sada, nezavisni mediji još postoje, ali brzinom kojom se diktatura konsoliduje, ono što je tačno danas možda neće biti tačno za dve nedelje ili mesec dana. Za sada novinari još uvek nisu poslati u zatvor pod optužbama za sabotažu države ili da su „strani agenti“, ali ne možemo isključiti da će se I to uskoro desiti. Nadam se da neće".