Meseci prolaze, režim sve represivniji, demonstranti ne odustaju: Gruzija i Srbija dele isti scenario borbe za slobodu

Desetine hiljada građana okupilo se u subotu, 4. oktobra, u blizini Trga slobode u Gruziji, na poziv opozicije i na dan lokalnih izbora koje je nekoliko opozicionih stranaka bojkotovalo.

Vladajuća stranka Gruzije, Gruzijski san, pobedila je u svih 64 opštine na lokalnim izborima, prema podacima Centralne izborne komisije (CIK) nakon obrade 100 odsto glasačkih listića. Kandidat za gradonačelnika Tbilisija iz redova vladajuće stranke Kaha Kaladže, takođe, osvojio je preko 71 odsto glasova.

Demonstranti su se prvobitno okupili na Trgu slobode, a neki su se premestili ka rezidenciji predsednika Gruzije Mihaila Kavelašvilija. Probili su gvozdene barijere podignute ispred rezidencije, a interventna policija ih je potisnula, koristeći biber sprej i vodene topove.

Premijer Gruzije Irakli Kobahidže izjavio je da su demonstranti koji su pokušali da nasilno uđu u predsedničku palatu zapravo nastojali da sruše vladu i optužio Evropsku uniju za mešanje u gruzijsku politiku.

Kobahidže je rekao da je na skupu učestvovalo do 7.000 ljudi, ali da je njihov pokušaj rušenja ustavnog poretka propao, uprkos podršci Evropske unije.

Kako je počela kriza u Gruziji?

Najnovija kriza u Gruziji je počela 28. oktobra 2024. godine, nakon što su objavljeni preliminarni zvanični rezultati parlamentarnih izbora održanih 26. oktobra.

Vladajuća stranka Gruzijski san, koju predvodi Bidzina Ivanišvili, proglasila je pobedu na osnovu tih rezultata. Demonstranti su tvrdili da su izbori bili namešteni i zahtevali su ponovno prebrojavanje glasova i nove izbore.

Niz protesta i pravnih sporova protiv ishoda izbora odvijao se tokom narednih meseci i eskalirao 28. novembra, kada je vladajuća stranka saopštila da će, suprotno svojim izbornim obećanjima, „suspendovati“ proces pristupanja Evropskoj uniji do kraja 2028. godine. Ova odluka doneta je uprkos visokom stepenu poverenja građana Gruzije u EU.

Skoro kao u Rusiji

Od tada specijalne policijske snage koriste vodene topove, masovna hapšenja i novčane kazne kako bi ugušile građane koji traže evropsku budućnost. Samo u protekloj godini više od 400 ljudi je uhapšeno, dok su desetine novinara, aktivista i opozicionih političara završili pred sudovima pod optužbama koje organizacije za ljudska prava nazivaju montiranim.

Human Rights Watch je Gruziju proglasio zemljom u „krizi ljudskih prava“. Organizacija upozorava da je reč o najtežem udaru na građanske slobode od sticanja nezavisnosti 1991. godine.

Opozicija tvrdi da je cilj vlasti da zemlju vrati pod uticaj Moskve, dok vladajući Gruzijski san nastoji da kritičare obeleži kao „strane agente“ – metod identičan onome koji koristi Vladimir Putin u Rusiji.

Glas građana i visoka cena protesta

Među onima koji uporno marširaju do parlamenta nalazi se i nastavnik građanskog vaspitanja Gota Čanturia, koji je do sada prikupio neverovatnih 102.000 dolara kazni – deset puta više od prosečne godišnje plate u Gruziji. „Rekli smo da ćemo biti ovde do kraja, i još smo tu“, poručuje on.

Kazne se dele putem kamera i softvera za prepoznavanje lica, a pogođeni su i oni koji nisu učestvovali u demonstracijama već su samo prolazili ulicama. Novinarka Mariam Nikuradze navodi da je dobila četiri kazne dok je izveštavala o protestima.

U zatvorima se, prema izveštajima, sprovode i prebijanja aktivista, dok su brojne nevladine organizacije ostale bez pristupa bankovnim računima.

Poređenje sa Srbijom

Slike iz Tbilisija neodoljivo podsećaju na one iz Beograda. I u Srbiji su građani poslednjih godina izlazili na ulice – od protesta protiv izborne krađe, preko ekoloških blokada, masovnih okupljanja nakon tragedija u školama, do protesta koji su i dalje aktuelni, a koji su počeli zbog pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu. Iako represija u Srbiji formalno nije dostigla nivo Gruzije, obrasci su zabrinjavajuće slični.

Baš kao što gruzijska vlast aktiviste naziva „stranim agentima“ i „plaćenicima sa Zapada“, tako i srpski zvaničnici redovno opoziciju i nevladin sektor nazivaju „izdajnicima“ i „stranim plaćenicima“. U obe zemlje mediji pod kontrolom vlasti služe za diskreditaciju protivnika, dok nezavisni novinari postaju mete pritisaka i sudskih postupaka.

I u Srbiji su, kao i u Gruziji, viđene taktike zastrašivanja – od brutalnih intervencija policije tokom protesta 2020. godine do nedavnih hapšenja aktivista zbog blokada saobraćajnica. Sličnosti se ogledaju i u zloupotrebi pravosuđa: u Tbilisiju se aktivistima sudi za „narušavanje javnog reda“, dok se u Beogradu protiv demonstranata vode postupci za „ometanje službenih lica“.

Kao u Gruziji, tako su i u Srbiji novinari među prvima koji su na udaru režima.

EU kao poluga pritiska

Dok gruzijske vlasti formalno obećavaju članstvo u EU do 2030. godine, njihova represija na terenu govori suprotno. Evropska komisija već je upozorila da je takvo ponašanje „daleko od očekivanja kandidata za članstvo“.

I Srbija se nalazi u sličnoj poziciji: formalno na evropskom putu, ali sa praksom koja često odudara od standarda EU – od kontrole medija, preko izbornih neregularnosti, do nasilja prema demonstrantima.