FOTO Dan kada je Kijev goreo: 10 godina od revolucije koja je zauvek promenila Ukrajinu

Kada novinari prolaze bezbednosnu obuku savetuje im se da u gradovima, u opasnim situacijama, potraže zaklon duž zidova kuća, da ne hodaju po sred ulice. „Čim se raščisti, a morate da pređete ulicu – trčite“, savetuju bivši elitni vojnici na takvim kursevima, piše Dojče vele.

To su saveti za koje se nadate da nikada nećete kao dopisnik morati da ih koristite. Ali, 20. februara 2014. postalo je neophodno držati se tih saveta. U ukrajinskoj prestonici Kijevu se pucalo.

Prethodno su tamo, još od kraja novembra, desetine hiljada ljudi protestovale protiv vlade predsednika Viktora Janukoviča, koji, očigledno pod pritiskom Rusije, nije želeo da potpiše sporazum o pridruživanju sa EU. Demonstranti su se okupljali na trgu, i to njih sve više, uprkos brutalnim akcijama policije. Sve dok situacija krajem februara nije potpuno eskalirala.

Opasnosti na putu

Od stana u kome je tada bio mali studio ARD-a, ima samo nekoliko stotina metara do Majdana. Ali, direktan odlazak do tamo opasan je po život, jer duž Institutske ulice vrebaju snajperisti.

Umesto toga, do Majdana se odlazi u širokom luku. Put vodi nizbrdo, do Krešatika, koji izlazi na Majdan. Taj bulevar je zatvoren barikadama. Dim se vidi iz daleka, čuju se pucnji. Sam Majdan se ne može prepoznati. Dom sindikata je izgoreo, kocke kojima je trg popločan su povađene. Sve se crni. Od šatora koje su demonstranti pre više nedelja tamo podigli, ostali su samo ugljenisani ostaci.

Namamljeni u zamku

Na licima ljudi vidljiv je užas. Tokom čitave noći vodili su ulične borbe sa policijom. Letelo je kamenje i molotovljevi kokteli. Ujutro su se policajci naglo povukli pored hotela Ukrajina i uz Institutsku ulicu. Demonstranti su potrčali za njima – u smrt. Pucali su na njih.

Kasnije su se na video-snimcima mogli videti uniformisani snajperisti sa specijalnim puškama. Poginuli su i policajci, verovatno od hitaca koje su ispalili demonstranti. Po trgu su ujutru razbacani polomljeni šlemovi i panciri – neke su demonstranti sami napravili, neki su ukradeni od policije.

Mrtvi u holu hotela

Nastavljamo preko trga do hotela Ukrajina, gde je bila rezervisana soba za dopisnika ARD-a. Ispostavilo se međutim da je ulaz blokiran. Izlazi lekar, a za njim šest muškaraca sa nosilima. Na njima je teško ranjeni muškarac. Pogođen je u glavu, po nosilima teče krv. Za njima idu snimatelji sa kamerama i sve beleže.

U holu hotela – čudan prizor: desna strana prekrivena je čaršavima, leva je postala operaciona sala. Lekari i medicinske sestre koji su se dobrovoljno prijavili stoje pored običnih stolova na kojima leže ranjenici. Krv na sve strane, a atmosfera – sablasno mirna. Pomagači brišu stolove. Neke žene na recepciji hotela plaču. Čuju se i neke druge kako iza improvizovanih zastora jecaju. Postaje jasno da tamo leže ubijeni i njihova rodbina. Smrt iza belih čaršava.

Bolje nemoj stepenicama

Hotel Ukrajina je tipično sovjetsko zdanje – visoka zgrada sa 16 spratova koja se uzdiže iznad Majdana. Sa nje se pruža idealan pogled na Trg nezavisnosti, kako se u stvari zvanično zove Majdan.

Soba dopisnika je na četvrtom spratu. Na putu do tamo, ide se stepeništem pored izrešetanih prozora. Kolega preporučuje da se ide liftom, a ne stepenicama. Napolju se i dalje puca. Soba gleda na Institutsku ulicu. Tamo su bili snajperisti. A možda su još uvek tamo. Navuci zavese, ugasi svetla – to se takođe nauči na obuci. Brz pogled na novinske agencije – navode da ima 80 mrtvih. Desetak njih leži iza zastora, dole u predvorju hotela.

Nekoliko nedelja kasnije, jedan ekspert za sport kaže da je pažljivo pregledao snimke zabeležene tog dana. Pokreti snajperista u trenucima kada gađaju demonstrante pokazuju da su oni morali biti apsolutni profesionalci, a ne obični policajci.

Potraga za snajperistima

Lekari i njihov i pomoćnici formiraju špalir u holu hotela. Zavese se razvlače, iznose mrtve. Oni koji stoje pevaju himnu Ukrajine. Sa suzama u očima. Od početka protesta na Majdanu himna se mogla čuti na svaki sat, danju i noću.

Kasno uveče – lupanje na vratima. Pred njima stoji jedan mladić, aktivista sa Majdana. Nosi šlem i drži metalni štit. Ulazi i povlači zavese u stranu. Hteo je da vidi da li se ovde kriju neki snajperisti. Zatim odlazi.

Noć bez sna

Noću se teško zaspi. Odeća i čizme se ne skidaju, za slučaj da morate brzo da izađete iz zgrade. Novinari su u više navrata upozoravani da bi hotel mogao da bude zapaljen. To je strateški važna zgrada, sa nje se vidi čitav Majdan.

San ne dolazi i zbog toga što je telo puno adrenalina. Obrok su kolačići, čokolada i voda, kupljeni u maloj radnji na putu do hotela. Hotelski restoran prestao je s radom pre nekoliko dana.

Napolju gori barikada. Kroz navučenu zavesu vidi se svetlost vatre. Noć je kratka. Možda tri sata plitkog sna, nekoliko puta prekidanog pucnjevima. Ujutru u sedam tog 21. februara tri sata uživo uključenje u program radio-stanica ARD-a – čučeći iza kreveta, da bi se bar donekle zaštitio u slučaju da neko puca na prozor. Izveštaji o broju mrtvima i povređenih, o lekarima. A onda odluka: spakuj svoje stvari i izlazi odatle. Idi liftom, a ne stepeništem. Hol je u međuvremenu raščišćen.

Šok i nazdravlje

Nekoliko metara nazad do Majdana. Tamo stoje desetine hiljada ljudi. I dalje su šokirani onim što se dogodilo prethodnog dana. Poginulo je najmanje stotinu ljudi. Na velikoj bini su policajci iz Lavova u zapadnoj Ukrajini koji su se pridružili pokretu Majdan. Kliču im.

Bulevar Krešatik sa osam traka postao je takođe deo revolucije na trgu. Pred samim trgom još samo poslednja barikada, visoka metar. Na Majdanu počinje pomen za mrtve.