U jeku ekonomske i humanitarne krize i u sred pandemije, Sirijci danas, 26. maja, glasaju na predsedničkim izborima. Pobednik se već zna: Bašar el Asad. Njegovoj vladavini se ne nazire kraj.
PROČITAJTE JOŠ:
Stajali su jedan do drugog ispred sirijske ambasade u Bejrutu. Nosili su bejzbol kape s likom sirijskog predsednika Bašara el Asada, držali plakate na kojima je on i uzvikivali parole poput: „Bog, Sirija, Asad – dali bismo sve za vas!“
Većina ih je došla u ambasadu da glasa autobusima u organizaciji Sirijskog udruženja radnika, odanog Asadu.
Sirijci su, između ostalih, pozvani da glasaju i u Egiptu i Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Ove srede (26.5.) se, naime, u Siriji održavaju predsednički izbori. To su drugi predsednički izbori od početka rata u kojem je stotine hiljada ljudi ubijeno, a milioni bili prisiljeni da napuste zemlju, prenosi Dojče vele.
Navodni protivnici bez šanse
Očekuje se da će Asad, koji je na poslednjim predsedničkim izborima 2014. dobio 88,7 odsto glasova, prema svim pretspotavkama osigurati četvrti mandat od sedam godina. I to iako je i na ovim, kao i na prethodnim izborima, čisto formalno dozvolio učešće protivkandidata. Reč je o bivšem državnom ministru za parlamentarne poslove Abdulahu Salomu Abdulahu i Mahmudu Ahmadu Mareiju, šefu Nacionalnodemokratskog fronta, male opozicione stranke koja ima podršku države.
„Asad zbija šale s demokratskim strukturama pretvarajući se da su dva kandidata koje su odobrila tajne službe – pravi konkurenti. Oni nemaju šanse za pobedu“, kaže Mona Ganem, direktorka Sirijskog ženskog foruma za mir.
Čitav izborni postupak, od odabira kandidata, do prebrojavanja glasova, kontroliše režim. I jasno je da režim pokušava da uz pomoć izbora obezbedi legitimitet.
„Izbori, međutim, pre svega pokazuju da je Asad i dalje s nama, bez obzira na sve otpore u proteklih deset godina“, rekao je Gido Štajnberg, stručnjak za Bliski istok iz berlinske Fondacije za nauku i politiku. Asad sada ponovno kontroliše oko dve trećine teritorije Sirije i samo još region Idlib, severoistok kojim upravljaju Kurdi i turski protektorati još uvek nisu pod njegovom vlašću.
Zavisnost od Rusije i Irane
To je postigao uz pomoć Rusije i Irana – kada je Rusija intervenisala vazdušnim snagama, specijalnim jedinicama i vojnom policijom 2015, neposredno pre mogućeg poraza Asada, i kada je Iran poslao brigade i šiitske paravojne snage. Uz njihovu podršku, Asad je vojno već pobedio u ratu, čak i ako rat još nije gotov. „S obzirom na to da je vojno sve već odlučeno, političkog rešenja jednostavno neće ni biti“, ocenjuje Štajnberg.
„Ne postoji podsticaj za političke pregovore o bilo čemu“, ukazala je stručnjakinja za Siriju Kristin Helberg na diskusiji koju je organizovalo udruženje „Kverkultur“. Asad zavisi od tih sila „koje ga drže na vlasti“, rekala je Helberg. Ali Asad sada mora i da nagradi te sile: „Te strane Siriju vide kao neku vrstu plena koji sada moraju da podele“, smatra Helberg. Rusija je već ugovorom obezbedila prirodne resurse poput nafte i gasa, ali pre svega fosfor.
Uz to, prema Gidu Štajnbergu, već sada jasno može da se uoči sukob između Irana i Rusije oko uticaja na sirijsku vojsku, tajne službe i sirijske milicije. „Sirija, dakle, više nije u potpunosti suverena“, ocenjuje Štajnberg. Uz Iran i Rusiju, Asada podržavaju i bogati poslovni ljudi koji imaju koristi od investicija ili različitih dogovora na crnom tržištu.
„Teška hipoteka“ za Moskvu
Rusija je mnogo uložila u Siriju, i politički i vojno. „Ta zemlja je velika hipoteka za ruskog predsednika Vladimira Putina“, kaže Kristin Helberg. A jedno je jasno, dodaje: Rusija ne može sama da stabilizuje Siriju.
Mnogi podsećaju da je bezbednosna situacija nestabilna. Takozvana „Islamska država“ nikada nije napustila Siriju. Navodno su na hiljade terorista još uvek u sirijsko-iračkom pograničnom području. Iransko vojno prisustvo takođe se smatra za pretnju, naročito iz ugla Izraela.
Veliki deo infrastrukture u mnogim krajevima zemlje je uništen. U područjima koja kontroliše režim, ljudi teško žive: satima stoje u redu za hleb, pred benzinskim pumpama formiraju se dugački redovi, jer je gorivo postalo retka roba. „Rusija želi da se Zapad pomiri sa Asadom, između ostalog i da bi finansirao obnovu, jer Rusija za to nema novca“, kaže Kristin Helberg.
Arapske države
„Ustavni odbor“, koji je formiran u Ženevi 2019. godine, takođe ima za cilj da podstakne Zapad da se „međusobno približe, a da pritom sačuvaju obraz“, kaže Helberg. Putin takođe nudi Evropi da sirijske izbeglice pošalje nazad u Siriju. A Asad to zapravo ne želi i nije bez razloga dekretom oduzeo imovinu mnogim interno raseljenim osobama i Sirijcima koji su pobegli iz zemlje.
Putinu su potrebni saveznici za Siriju. Postoje znaci da su neke zemlje, posebno iz tog regiona, zainteresovane za normalizaciju Sirije. Egipat nastoji da ponovno pridruži Siriju u Arapskoj ligi, a Ujedinjeni Arapski Emirati su 2018. ponovo otvorili svoju ambasadu, doduše na nižem diplomatskom nivou.
Pitanje je da li bi i kada Saudijska Arabija mogla da sledi njihov primjer. Postoji zabrinutost zbog mogućeg približavanja Sirije arapskom svetu – i udaljavanja od iranskog i turskog utjecaja, kaže Džulijen Barns-Dikej, direktor programa za Bliski istok i Severnu Afriku u Evropskom centru za spoljne odnose. Ali povratak Asada na veliku političku pozornicu, na primer u Vašingtonu ili Parizu, trenutno se, kaže Barns-Dikej, ne čini mogućim.
Usloviti obnovu
Sirija je ekonomski slomljena – a tu su i američke, kao i sankcije EU. Istovremeno, i EU i SAD finansiraju veliki deo humanitarne pomoći za Siriju. „UN su aktivne na terenu i rade s organizacijama i ljudima koji se nalaze na listama sankcija EU i SAD“, podseća Helberg.
Mnoge organizacije za pomoć iz Evrope želele bi da podrže ljude u Siriji. Helberg, međutim upozorava na opasnost da tom pomoći upravljaju organizacije i ljudi bliski režimu, a to bi značilo saradnju s režimom. „Time se utvrđuju strukture koje su i dovele do ustanka. Evropa želi da se još više Sirijaca vrati u svoju domovinu, ali to se neće dogoditi sve dok Asad tamo vlada na takav način. Za njih jednostavno tamo nije bezbedno.“
Umesto toga, trebalo bi zadržati ciljane sankcije i razgovarati s civilnim društvom. „A obnovu ne bi trebalo bezuslovno podražavti“, kaže Helberg.
U međuvremenu je i nemačko Ministarstvo spoljnih poslova najavilo da neće biti ponovnog uspostavljanja odnosa sa režimom sve dok se on ne uključi u verodostojan politički proces pod rukovodstvom Ujedinjenih nacija. Ali to se još uvek ne događa.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar