Piše Slobodan Georgiev: „1.11:52“

Godinu dana kasnije sve je drugačije.

U petak 1. novembra 2024. godine vesti su bile manje više iste: u tabloidima napadi na Đilasa i opoziciju, prozivanje Dačića da čuva Ružića, a Ružić je protiv Vučića, pljuvanje po EU, diskretno pominjanje Izveštaja EU o napretku, kukanje Zvezde na poraz u Kaunasu i, zanimljivo, na naslovnoj strani novosadskog Dnevnika velika priča, centralna tema o tome kako će za manje od mesec dana, 24. novembra, krenuti brzi voz do Subotice.

Veliki naslov je „Od Novog Sada do Subotice za 40 minuta“ i iz teksta koji potpisuje Z. Milosavljević prenosimo delove:

„Stavljanjem poslednje deonice brze pruge u funkciju između Beograda i granice sa Mađarskom, trasom dugom 183 kilometra putovaće se 70 minuta. Vreme putovanja međunarodnih putničkih vozova od Novog Sada do Subotice iznosiće 42 minuta. Teretni vozovi ići će nešto sporije. Njihova maksimalna brzina biće do 120 kilometara na sat.“

(…)

„U susret polasku prvog voza od Novog Sada do Subotice obavljaju se završni radovi, koji su najčešće doterivanje već urađenog ili ispravljanje sitnih nedostataka. Subotica je pored novih koloseka za brzinu od 200 kilometara na sat, staničnih perona i nadstešnica, nekoliko infrastrukturnih objekata direktno ili indirektno u službi železničkog saobraćaja, u okviru gradnje brze pruge dobila novi stanični trg, dok je stanična zgrada doživela rekonstrukciju koja ne može da promakne oku.“

(…)

„U okviru radova na brzoj pruzi Novi Sad – Subotica, dugoj 108,4 kilometra položeno je oko 273 kilometra novih koloseka, uključujući dvokolosečnu prugu i stanične koloseke. Izgrađeno je, pored ostalog, šest mostova, čija ukupna dužina je 2.330 metara, pet galerija, 15 podvožnjaka, 27 nadvožnjaka dugih gotovo četiri kilometra.“

(…)

„Radove na realizaciji ovog projekta izvode kineski konzorcijum China Railway International i China Communications Construction Company, a vrednost ugovora i dva aneksa je oko 1,17 milijardi dolara. Ugovoreni rok za završetak radova bio je avgust 2025. godine, ali će oni biti gotovi godinu dana pre roka. Brza pruga Beograd – Budimpešta deo je globalnog projekta „Jedan pojas – jedan put“ infrastrukturnog povezivanja Evrope i Azije, koji je inicirala Kina.“

Entuzijazam i radost prema novom infrastrukturnom čudu zamenio je šok u 11:52 kada se u Novom Sadu srušila nadrstešnica na ulazu u zgradu renovirane železničke stanice.

Tresak koji je trajao nekoliko milisekundi i prašina koja se podigla na platou ispred zgrade stanice, prekrili su brzo celu Srbiju. U padu nadstrešnice, saznaćemo docnije, nastradalo je najpre 14, pa 15 pa 16 osoba.

Stanica je zatvorena i stoji godinu dana kao ožiljak na srcu jednog grada i nacije. To srce je najpre usporavalo, usporavalo, usporavalo i onda, kao u filmovima, dogodio se novi šok koji je to srce ponovo prokrenulo.

Taj šok bio je studentski i građanski pokret, protest, krik jednog celog naroda koji se suočio na najgrublji način sa režimom koji je sve želeo da napravi budalama stavom da se nesreće svuda dešavaju i da niko nije odgovoran jer nadstrešnica nije ni bila deo projekta rekonstrukcije stanice.

Ova brutalna laž i nasilje koje je režim primenio prema građanima i studentima, proizveo je najveće proteste u istoriji Srbije. Ti protesti, koje nose studenti Srbije, oživeli su Srbiju koja je bila na umoru. Na društvenom i političkom umoru, ubijena nacija, pokradena i dovedena na život koji zavisi od mislosti jednog čoveka koji je pokazao da mu su dostojanstvo, čast i poštenje najveće uvrede u doživlaju života i međusobnih odnosa.

Danas, godinu dana potom, Srbija, kao što je više puta rečeno, ima nadu da će preživeti i da tresak i prašina sa nadstrešnice koja se lomi i pada na nevine ljude neće zatrpati sve u Srbiji. Srbija se uspravila, počela da diše, studentski pokret je krvotok novog stanja, neke nove, buduće Srbije.

Znam da će neko reći: to je idealizacja, to su prazne priče, da mi vidimo „od čega se živi“ – i zaista, sada vidimo, da ljudi žive ako imaju nadu, od nade se živi.

Ta nada oslobodila je mnoge, skinula im medijsku koprenu straha kojom su bili obmotani kao muva u paukovoj mreži. Ljudi se oslobađaju, a kada većina bude oslobođena, biće i Srbija oslobođena.

Dobro, dobro, opet će neko reći, nego kako će TO da se desi? Dešava se svakoga dana i treba vremena. A biće ovaploćeno kada bude ostvarena pobeda na izborima, što je sada sasvim izvesno.

Šta će to nama da donese, hoćemo bolje da živimo? Ne znam, da li će ljudi u Srbiji biti bogatiji kada padne ovaj režim, ali, sada izgleda da ono što imaju mogu da potroše samo u zatvorskoj kantini – u šta je režim pretvorio veći deo Srbije.

Dakle, prvo sloboda, pa ponovo, iz početka, jedno po jedno, kako i ide kod svakog oporavka.

Kada do njega dođe.