Podeli:
Foto: Twitter/@CalibreObscura

Najnoviji slučaj naoružanja iz Srbije koje je prodato Jermeniji, a zatim iskorišćeno za napad na policiju prijateljske države Azerbejdžan, postavilo je opet srpsko oružje kao temu na nivou međudržavnog skandala. Posle našeg oružja koje se našlo u Kameronu, Jemenu, u rukama vojnika Islamske države i na posletku afere Krušik, kada je ustanovljeno da se u Donbasu gađa srpskim bombama, upravo gazimo još jednu diplomatsku minu neodgovorne politike i trgovine oružjem.

Najnoviju aferu izazvala je oštra reakcija Ministarstva spoljnih poslova Azerbejdžana koje je izrazilo duboko razočaranje i zbunjenost zbog saznanja da je Srbija prebacila veliku količinu minobacača i drugog oružja različitog kalibra u Jermeniju, a koja je zatim to oružje iskoristila u napadu na azerbejdžanske policajce na granici dve zemlje. Zamenik azerbejdžanskog šefa diplomatije Kalaf Kalafov obavestio je o ovome ambasadorku Srbije Danicu Veinović i naglasio da ovaj slučaj “baca sumnju u prijateljske odnose i saradnju dve zemlje na najvišem nivou”.

PROČITAJTE JOŠ...

Govoreći o novoj aferi sa srpskim oružjem ministar tgovine turizma i ugostiteljstva Rasim Ljajić za Nova. rs je rekao da je u 2020. godini oružje u Jermeniju izvozila jedna privatna firma i da državne kompanije nisu u tome učestvovale.

“Protiv Jermenije nema trenutno nikakvih sankcija EU, UN, SAD ili Rusije, a ako nemate formalnih sankcija jako je teško da odbijete zahtev”, naveo je Ljajić i dodao da bi trebalo po svaku cenu izbeći da se ubuduće dešavaju ovakve stvari, jer je Azerbejdžan prijateljska država, čija je podrška do sada Srbiji mnogo značila.

Dugačak spisak

Da je ovo usamljen slučaj “ni po muke”, međutim, poslednjih godina nagomilalo se i previše priča o srpskom oružju u rukama pobunjenika. Podsećanja radi, 2017. godine utvrđeno je da se srpsko oružje našlo u rukama vojnika Islamske države. Naime, studija londonske organizacije CAR pokazala je tada da iz Srbije potiče deo oružja koje koriste teroristi u Siriji i Iraku. Prema toj studiji, iz Srbije potiče 4,04 odsto oružja koje koriste borci Islamske države u Iraku i Siriji, kao i da su pronađena ukupno 74 relevantna predmeta iz Srbije, od toga 64 u Iraku.

Vlade Radulović Foto:N1

Slična situacija primećena je i u Libiji, Jemenu, na posletku i u Ukrajini…

Komentarišući najnoviju aferu oružjem vojni analitičar Vlade Radulović za Nova.rs kaže da u odbranu Srbije stoji to da postoje privatne kompanije koje se bave prodajom oružja, nije sve u rukama države.

“Drugo je pitanje da li postoji povezanost tih kompanija sa članovima državnog vrha, to je na tužilaštvu da utvrdi. Činjenica je, međutim, da postoji oko 300 privatnih kompanija u Srbiji koje učestvuju u proizvodnji i prometu oružja. Zbog svih ovih afera, zaključno sa novom u kojoj se praktično mešamo u odnos između Azerbejdžana i Jermenije, moramo da podvučemo crtu i da vidimo šta rade te kompanije, jer ovo ide na obraz Srbije, niko se u svetu neće baviti time da li je oružje prodala privatna firma ili ne. Zna se samo da dolazi iz Srbije”, objašnjava Radulović.

Na stubu srama

On dalje objašnjava da je procedura oko kupoprodaje oružja vrlo komplikovana.

“Da bi se neko oružje izvezlo iz Srbije mora da postoji saglasnost Ministrastva spoljnih i unutrašnjih poslova, Ministrastva odbrane i trgovine i BIA. Utvrđuje se da li se ta zemlj analazi na spisku sankcionisanih od strane EU, Un, SAD, Rusije ili bilo koje druge zemlje. Ako je na spisku njoj se ne sme prodati oružje. Dešava se, mešutim, da te zemlje dođu do oružja posredno, kao kad smo mi prodali orružje Saudijskoj Arabiji, a onda oni prekršili ugovor i prosledili ga Jemenu, koji je u tom trenutku pod sankcijama. I onda se naše oružje našlo tamo, mi ni krivi ni dužni, ali na stubu srama”, kaže Radulović.

Radulović kao problem navodi i to da se kupoprodajni ugovori obično realizuju u dužem vremenskom periodu.

PROČITAJTE JOŠ...

“Tako može da se desi da ste vi ugovor sa nekom zemljom sklopili 2016. godine, realizacija počela 2018, a u međuvremenu su toj zemlji uvedene sankcije. U tom trenutku možda je već poslata prva tranša, čak i da stopirate ugovor, šteta je već načinjena”, zaključuje Radulović.

Jemen: Granate kod ISIS

Najpoznatiji slučaj svakako se odnosi na Krušikovo poslovanje u Jemenu, odnosno na činjenjicu da je oružje iz državnim novcem dotirane fabrike stiglo u ruke jemenskih terorista sa crne liste UN. U tom poslu, posrednik je bio pokojni Branko Stefanović, otac ministra unutrašnjih poslova Branka Stefanovića, odnosno kompanije GIM, koju je Stefanović zastupao.

Foto: N1

Do jemena su stigle granate iz Krušika, i to po ceni koja je bila višestruko niža od one po kojoj je prodavano državnoj kompaniji Jugoimport SDPR. Inače, srpske minobacačke mine proizvedene u Krušiku često se mogu videti u rukama pripadnika Islamske države u njihovim propagandnim snimcima nastalim u Jemenu. Svo ovo oružje do terorista je, kako je pokazalo pisanje portala “Arms voč”, stiglo preko GIM u Saudijsku Arabiju.

Sirija: Kojot puca po Asadu

Još 2017. godine Balkanska istraživačka regionalna mreža (BIRN) i Projekat za istraživanje kriminala i korupcije (OCCRP) otkrili su kako je srpski mitraljez marke Kojot stigao do Slobodne sirijske armije kao deo pošiljke oružja tokom 2015. i 2016. Tom prilikom je, pišu ovi mediji, prešao 6,000 kilometara dug put od proizvodne trake Zastava oružja do Salama – uz učešće Srbije, Bugarske, Saudijske Arabije, Turske i Sjedinjenih Američkih Država.

Zastava M02 Kojot
Foto: Facebook

“Put Kojota pokazuje i kako Saudijska Arabija sistematski i protivzakonito preusmerava oružje različitim frakcijama na Bliskom Istoku, ali i kako balkanske vlade žmure na ovu unosnu trgovinu”, piše portal Javno.rs.

Libija: Meda i mina

I ove godine, javnost je zainteresovao jedan prizor koji je posredno imao veze sa srpskim naoružanjem. Naime, kako piše Vreme, dok su pristalice međunarodno priznate Vlade nacionalnog jedinstva slavile ponovno osvajanje Tripolija, među libijskim zastavama našao se i veliki beli plišani medved sa roze njuškom.

Foto: Twitter/@CalibreObscura

Meda, uslikan ispod stola, na leđima je imao zalepljenu minu povezanu sa upaljačem. Svedočenja očevidaca, analiza fotografija i serijski brojevi pokazuju da naoružanje iz Srbije i dalje završava u Libiji, uprkos embargu UN na izvoz oružja. Mina nosi oznaku 120 mm HE M62P10, sa serijskim brojem KV 01/2019, a proizveo ju je “Krušik” iz Valjeva. Do objavljivanja ovog teksta “Krušik” nije odgovorio na pitanja BIRN-a o prodaji lota 01/2019, niti o krajnjoj destinaciji oružja.

“Srpsko oružje u Libiji nije ništa novo – Moamer el Gadafi je još u vreme socijalizma bio jedan od najvećih kupaca jugoslovenskog oružja. Gadafi je ubijen 2011. godine, a nekoliko godina kasnije Libija je podeljena na područja koje kontroliše međunarodno priznata vlada u Tripoliju na severozapadu, i teritorije na istoku koju drže Haftarove snage, sa bazom u Bengaziju. Trgovina oružjem između Srbije i Libije je, pak, preživela Gadafijev pad”, piše “Vreme.

Ukrajina: Mina kod Donbasa

Na posletku, u novembru 2019. ukrajinska vojska u ratu u Donbasu koristila je krijumčareno oružje proizvedeno u Srbiji, čime je priča o trgovini srpskim oružjem dobila još jednu dimenziju.

Autorka teksta „Srpsko oružje prodavano Ukrajini: dokazi o prokrijumčarenim granatama korišćenim protiv Donbasa“, bugarska istraživačka novinarka Dilijana Gajtandžijeva, pisala je opet o umešanosti Branka Stefanovića u prodaju naoružanja i hapšenju uzbunjivača iz valjevske fabrike Krušik Aleksandra Obradovića. Tekst je bio ilustrovan brojnim fotografijama koje je objavilo Ministarstvo odbrane Donbasa 9. novembra.

Na jednoj od njih, kako se navodi, prikazana je srpska minobacačka mina M73 HE KV, kalibra 60 milimetara, koju su pronašli vojici DNR u Donbasu a koju je, kako se dodaje, ispalila ukrajisnka vojska, ali ta mina nije eksplodirala. Navodi se i da to nije prvi dokumentovani slučaj da ukrajinska vojska koristi srpske minobacačke mine.