Senta. Varošica u Bačkoj, druga polovina osamdesetih godina prošlog veka. Kao novopečeni srednjoškolac, radoholičar, zagnjuren u knjige (danas bi se, kolokvijalnim rečnikom reklo – klasičan štreber), nisam bio svestan dubokog posrnuća države u kojoj sam živeo, dekadencije u koju je utonula vladajuća elita, niti činjenice da partijska oligarhija, obnevidela od dugotrajne jednopartijske vladavine, bahato i neminovno vodi zemlju u propast, što će kulminirati krvavim građanskim ratom i propašću svih vrednosti i institucija. Konačno, kad si dete, pripada ti da budeš zaštićen od toksičnih društvenih i političkih procesa. Bar je tako u civilizovanim društvima.
Dolazi kraj godine, mali štreber, naravno, proknjižava petice, sem u jednom predmetu, iz koga, iz potpuno nejasnog razloga, profesor obznanjuje da će mi zaključiti trojku. Mali problem je nastao zbog okolnosti da je, istovremeno, objavio da će moji drug i drugarica, sa kojima sam sedeo u klupi, dobiti petice, iako smo na svakom tromesečju poredili kontrolne zadatke i sva četiri kontrolna u toku godine sam bolje uradio nego oni. U tom trenutku mi se nebitnom čini činjenica da su moji prijatelji deca visokih rukovodilaca, a ja vodim poreklo iz, tadašnjim rečnikom rečeno, moralno – politički nepodobne porodice. Pa, pobogu, svi smo samo deca. Ogorčen, javljam se da odgovaram za bolju ocenu, a profesor, cinično i hladno, uz podsmeh odgovara: „Može. Sledeće god’ne“. Njegov postupak nailazi na lošu reakciju kolega, a najhrabrija profesorica na profesorskom veću traži objašnjenje zbog čega se dogodila očigledna diskriminacija. Prozvani, kažu, slavodobitno odgovori: „Ne može popovski sin bit’ najbolji u razredu“. Partijskom moćniku, sinu palog borca, bilo je nevažno to što je i moj deda bio (doduše ranjeni, ne pali) borac i što je bio odlikovan za hrabrost. Okonost da nije hteo da se učlani u partiju i da mu je sin (a moj otac) postao sveštenik bila je dovoljna da za stranačkog aparatčika cela porodica postane legitimna meta.
Ocena je, u ovoj stvari, naravno, potpuno nevažna. Međutim, cela situacija je uticala na to da prestanem da posmatram svet kroz prizmu deteta. Pre vremena mi je oduzeto pravo na bezbrižnost i grubo nametnuto saznanje da postoje poluljudi koji su sposobni da te mrze i da ti nanesu zlo samo zbog toga u kakvom si se porodičnom okruženju rodio. Pre te spoznaje sam osećao gorak ukus u ustima, osećaj stida što sam, potpuno nedužan uvučen u jednu tako ružnu situaciju, a dugo sam se pitao i da li sam, možda, ipak nečim doprineo da postanem objekat nečijeg nepočinstva.
Pećinci. Varošica u Sremu, kraj avgusta 2022. godine. Jakša, Sofija i Nađa se pripremaju da ponovo, kao i prethodne godine, zajedno sa svojim drugarima, od 1. septembra krenu u obdanište. Oni nisu svesni dubokog posrnuća države u kojoj žive, dekadencije u koju je utonula vladajuća elita, niti činjenice da partijska oligarhija, obnevidela od dugotrajne (gotovo jednopartijske) vladavine, bahato i neminovno vodi zemlju u propast, što će kulminirati propašću svih vrednosti i institucija. Konačno, kad si dete, pripada ti da budeš zaštićen od toksičnih društvenih i političkih procesa. Bar je tako u civilizovanim društvima.
PROČITAJTE JOŠ
Nedelju dana pre polaska u obdanište, nepoznata osoba poziva Jakšine, Sofijine i Nađine roditelje i saopštava im da su njihova deca, umesto da sa drugarima pođu u „školicu“, stavljena na „listu čekanja“.
Obrazac je potpuno očigledan – u državnoj instituciji nema mesta za decu onih koji su učestvovali u protestima zemljoradnika i onih koji su „žuti“. Partijskom moćniku koji je naložio odmazdu nad decom mlađom od 7 godina, bilo je nevažno to što njihovi roditelji, krvavo radeći i plaćajući porez, finansiraju to obdanište. Okolnost da su učlanjeni u „pogrešnu partiju“ bila je dovoljna da za stranačkog aparatčika cela porodica postane legitimna meta.
Podatak da su godinu dana proveli van obdaništa će, Jakši, Sofiji i Nađi, naravno, kada porastu – biti potpuno nevažan. Međutim, cela situacija će, znam pouzdano, uticati na to da prestanu da posmatraju svet kroz prizmu deteta. Pre vremena im je oduzeto pravo na bezbrižnost i grubo nametnuto saznanje da postoje poluljudi koji su sposobni da te mrze i da ti nanesu zlo samo zbog toga u kakvom si se porodičnom okruženju rodio. Pre te spoznaje osećaće gorak ukus u ustima, osećaj stida što su, potpuno nedužni uvučeni u jednu tako ružnu situaciju, a dugo će se pitati i da li su, možda, ipak nečim doprineli da postanu objekat nečijeg nepočinstva.
„Svi ideali ovog sveta ne vrede suze jednog deteta” – reče onomad Dostojevski. Nema pojma Fjodor Mihajlovič. Taj nikad nije bio u Pećincima.
BONUS VIDEO Pećinci: I dalje bez mesta za decu nepodobnih roditelja
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare