EKSKLUZIVNO "Lešinar tata, Lešinar mama i Lešinarčić" za Nova.rs: Previše je da brinemo o tome da li poslednji put grlimo dete, vidimo se opet u petak

Tog 3. maja, kada se u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" na Vračaru desila masovna pucnjava u kojoj je ubijeno devet učenika i školski čuvar, Lazar i Snežana imali su najteži zadatak. Kako da sa svojom decom razgovaraju o onome što se desilo?"Imam četvoro dece, a sa njima dolazi i mnogo briga. Međutim, previše mi je da brinem i o tome da li će neko jutro biti poslednje jutro kada grlim svoje dete", priča Snežana za “Novu”.Obaviti takav razgovor bilo je, kažu, stravično.“Gomila pitanja na koja imate i nemate odgovor, dilema koje i sami imate, a pritom nikada niste imali takav razgovor i ne bi trebalo da ga ikada više i imate, ali deci treba da ulijete sigurnost i sutradan ih pošaljete u školu”, tako Lazar opisuje ovaj razgovor.

"Na protestu smo svi jednaki"

Sagovornici “Nove” nisu mogli da pretpostave da će nakon dva masovna ubistva doći i do masovnih protesta, ali su ipak očekivali drugačije reakcije osim one da deca jedan ne idu u školu.Ipak, kada su videli da će biti organizovan protest, nije bilo dvoumljenja. Znali su da će tog ponedeljka u 18 časova biti ispred Skupštine, iako nisu članovi nijedne političke stranke.

“Protest nisam ni očekivao jer je spostojao veliki šok, pa čak i parališući”, kaže Lazar.

Već kada su stigli na plato ispred Skupštine, bilo im je jasno da je zajedno sa njima, protiv nasilja ustalo nekoliko desetina hiljada građana, mada na putu ka protest nisu znali koji broj ljudi mogu da očekuju.“Povod je takav kakav je i tu smo svi jednaki. Niko ko je roditelj nema ništa vrednije od deteta”, kaže Snežana.Lazar je, silom prilika, dan pre prvog protesta prošao pored Treće beogradske gimanazije i “Ribnikara”. Sve ono što je video u medijima, tada je osetio uživo. Cveće, sveće, poruke koje su ostavljala deca, fotografije žrtava – uspele su da ga u trenutku rasplaču. Znajući da je to protesta doći, imao je osećaj da će ovaj stravični događaj izvesti na ulice veliki broj ljudi koji žele konkretna rešenja.

Na prva tri protesta, ovaj bračni par je dolazio sam. Na četvrti, poveli su Ognjena, koji ima dve i po godine. Njegovo prisustvo na protestu je odgovor na uvrede koje su Snežana i Lazar, ali I ostali građani, slušali od najviših državnih zvaničnika. Snežana kaže da je osećaj koji je doživela dok je slušala o tome kako su demonstranti lešinari jadan i odvratan, dok je Lazar ljut i revoltiran.“Ne mogu da se osećam jadno, jer jadne su osobe koje sebi dozvole da to kažu. Jadne su osobe koje prave fotomontaže na kojima se smeju dok se još uvek za nekoga pali sveća ispred ‘Ribnikara’ koji oni, do tada, nisu posetili nijednom”, kaže Lazar.Majice koje je primetio svako na protestu, svako ko prati medije i društvene mreže, pa I ljudi koji prolaze pored ove hrabre porodice u trenutku kada razgovaraju sa ekipom “Nove” bile su Snežanina ideja, koju je njen suprug odmah prihvatio i realizovao. Majice su odgovor. A ljudi su prepoznali ovu vrstu otpora.

"Mnogi prihvataju nasilje kao nešto što se jednostavno dešava"

Jasno je da slučajevi “Ribnikar” i Mladenovac nisu došli “kao grom iz vedra neba”, već da su ovi događaji kulminacija nasilja koje ključa. Tako Snežana priča da je jedan od njihovih komšija na Karaburmi jedva punoletni mladić koji godinama unazad ubija ptice tako što im zubima otkida glave u parku. Dalje kaže da se, pored životinja, nasilno ponaša i prema mlađoj deci, ali da niko, ali bukvalno niko, nije odreagovao. Komšije su ga prijavljivale bezbroj puta, pozivale policiju i Centar za socialni rad, ali se ništa nije dogodilo.A to nije jedini slučaj. Komšije ove porodice svedoče o tome da u tom kraju živi muškarac koji pištoljem juri svoju ženu po kraju.“Mnogi ljudi nasilje prihvataju kao nešto što se jednostavno dešava. Nemaju ličnu inicijativu da se tome suprotstave iz ovih ili onih razloga. Nasilje ne mora da bude samo fizičko, to znamo svi – tu su I psihološko nasilje, mobing ili akušersko nasilje”, priča Lazar o tome da li je nasilje u našem društvu normalizovano.

U petak opet. I svakog sledećeg petka.

Upitani da li će protestovati i narednog petka, odgovaraju kratko i jasno.

“Da, naravno. I svakog sledećeg petka, jer sa mnom možeš kako hoćeš, ali ne i dokle hoćeš”, kažu uglas Snežana i Lazar.Jer strah koji se rodio nakon masakra, ipak, i dalje je prisutan.BONUS VIDEO Četvrti protest protiv nasilja u Beogradu

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=etvrtiprotestprotivnasiljaubeogradu-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="6149929"]