Volonterka koja je učestvovala u spasavanju nakon pada nadstrešnice opisala najteže trenutke

"Ja sam bila kod kuće, gledala sam društvene mreže kao i svi ostali i na taj način sam i saznala da se nešto desilo. Ono što niko od nas nije mogao da zamisli jeste da je to nesreća tolikih razmera. I nakon toga kada smo analizom videli kolika je šteta, mi smo se jednostavno pripremili i nakon zelenog svetla uputili na mesto nereće i bili tamo već u 12.30", prisetila se volonterka Sara iz Organizacije za spasavanje i traganje Srbije (OTIS).

Kada su stigli na lice mesta, sačekala ih je "nestvarna scena".

"To je jedna betonska konstrukcija, ogromna, koja je izjedna pala. Bila sam i tokom zemljotresa u Republici Turskoj 2023. godine i razmišljala sam da li može imati neke sličnosti sa ovim. Dosta je zaličilo na ruševinu koja se dogodila tokom zemljotresa međutim ovo je bilo specifičnije, pogotovo što, kažem opet, izjedna je pala. Generalno je dosta velika i teška konstrukcija", opisivala je sagovornica Blic TV, koja je učestvovala u spasavanju jedine preživele u padu nadstrešnice.

"Ubrzo nakon što smo mi došli i rasporedili se u tri sektora rada - u prvom, skroz levom sektoru kada gledamo na Železničku stanicu, čuli su se glasovi, odnosno zapomaganje. U tom trenutku svačiji fokus odlazi na taj deo. Kada smo locirali osobu, ono što je bio naš zadatak pre svega je da je održavamo budnom dok vatrogasci ne uspostave određenu sigurnost tog dela ruševina. Nakon toga, kolega je sa tehničarkom iz Hitne, ušao pod ruševinu, otvorio venski put i krenuli su sa nadoknadom tečnosti. Ono što je bio naš zadatak jeste da je održavamo budnom dok izvlačenje traje, jer taj momenat je jako bitan", objasnila je hrabra volonterka i dodala:

"Bila je u mogućnosti da nam kaže kako se zove i koliko ima godina, to su bile jedine informacije koje su nama bile potrebne. Sve ostalo je bila komunikaciju u vidu provere njene budnosti i da li je još sa nama".

"Scena koja ostaje zauvek u nama"

Na pitanje šta joj je tokom ove akcije najteže palo, Sara kaže da je to što se sve događalo u njenom gradu, Novom Sadu.

"Taj momenat gde moramo isključiti emocije dok radimo, to je možda najteže uraditi u svom gradu. Svi ostali tereni, koji nisu u gradu u kom živimo, radimo, funkcionišemo, je malo lakši jer ovde smo u svakom trenutku mogli da vidimo nekoga koga poznajemo. Ono što volim da kažem jeste da su svi naši volonteri, nas je bilo dvadesetoro, radili su rame uz rame sa profesionalcima", kazala je Sara.

Već tešku situaciju otežavalo je saznanje da se pod ruševinama nadstrešnice nalazilo dvoje dece, sa dekom, a sagovornica objašnjava da se našla baš na tom mestu.

"Ja sam bila baš na tom mestu kada su podigli deo betonske konstrukcije i kada su pronašli deku koji je zagrlio dve unuke. To je scena koja ostaje zauvek u nama svima. Svi koji smo to videli, kao da je u tom momentu vreme stalo i scena se onako urezala, kao da je neko foto aparatom u glavi napravi fotografiju koja ne bledi", jedva je kroz suze izgovorila volonterka.

Na pitanje kako se osećala kada je došla kući, objašnjava da je nakon pada adrenalina nastupila fizička iscrpljenost i jak fizički umor, a da su je emocije stigle tek narednog dana.

"Jednostavno ja sam taj dan sutradan preplakala. Nakon toga se samo oseća fizički umor i iscrpljenost jer to je 8 sati konstantnog rada. Adrenalin je na vrlo visokom nivou i kada to prestane, telo samo kaže da je gotovo. Nije ni tad bilo lako, a nije ni sada", zaključila je sagovornica.