"Svi sa pravom pitaju - šta se tamo dogodilo?“: Nekadašnji pomoćnik direktora policije o slučaju Danke Ilić, ali i o tome šta je najveći problem u istrazi

Telo dvogodišnje Danke još uvek nije pronađeno, a dosad je analiziran veliki deo DNK tragova i ni na jednom još uvek nije pronađen biološki trag devojčice. Oglašavanja nadlženih organa o ovom događaju su štura, a upravo to je, prema rečima Zvezdana Radojkovića, najveći problem u slučaju.

„Prvo smo u javnosti imali saznanja o nestanku deteta i sprovođenju velike akcije oko njegovog pronalaska. Protokom vremena i pored sveopšte potrage dete nije pronađeno i počele su da se pojavljuju u javnosti i prve različite verzije događaja, a i sumnje oko toga. Sada u javnosti imamo informacije o nadležnosti konkretnog tužilštva u vezi predmetnog događaja, odnosno događaja sa smrtnom posledicom devojčice. Imamo i kvalifikaciju dela i identitet nekih osumnjičenih od kojih je jedan ispričao svoju verziju događaja i smatra se da je on priznao svoje učešće u delu dok se drugi osumnjičeni brani ćutanjem. U međuvremenu, imamo i informacije da je jedan od privedenih građana preminuo u prostorijima policije takom ispitivanja. Nakon toga, ponovo iz medija saznajemo da je smrt tog lica nasilna. Sve ovo u široj javnosti stvara konfuziju. Odsustvo zvaničnih informacija stvara ambijent u javnosti da baš i nije jasno šta se ovde zapravo dešava“, kaže naš sagovornik.

Profesor krivičnog prava navodi da je od samog starta primetno odsustvo davanja zvaničnih informacija, a da je to prvi potez nadležnih organa morao biti.

„Predistražnim i istražnim postupkom rukovodi nadležni javni tužilac koji je trebalo da se zvanično oglasi još na početku, nakon nestanka devojčice odnosno kada je predmetni događaj kvalifikovan kao krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. Javni tužilac je svojvrstan zaštitnik javnog interesa a ovde se radi o davanju informacija od javnog interesa. Upadljivo je to ćutanje organa otkrivanja i gonjenja u ovom trenutku. Lično mislim da se nikada ne treba dozvoliti da se zvanična istraga vodi putem medija na osnovu nezvaničnih izvora, zbog čega sada imamo javnost koja očekuje makar neku informaciju koja bi otkrila šta se dešava“, kaže naš sagovornik.

Sve informacije iz medija su dovele u situaciju da se nalazimo na terenu pretpostavki - da li zaista govorimo o ubistvu ili ne, ko su osumnjičeni, a ko ne, imamo ili ne dokaze.

"Oni koji vode ovu istragu morali su i moraju da budu na mnogo višem nivou profesionalnog integriteta. Zbog toga dolazimo u situaciju da se sa pravom pitamo - kako će sve ovo ići dalje. Tužilac ne rukovodi samo predistražnim radnjama otkrivanja i gonjenja nego bi trebao da rukovodi i svim informacijama koje se tiču tog postupka odnosno o informacijama koje se daju o konkretnom slučaju“, navodi Radojković.

Kada je reč o slučaju Dalibora Dragijevića tužilac je morao kroz neposredno prisustvo ili kroz blagovremeno obaveštenje da dobije informacije gde se on nalazio, koliko dugo, ali i kako se s njim postupalo i šta se dogodilo, a pogotovu što je u tom trenutku postojao određeni nivo sumnja da je to lice pomogalo u uklanjanju tela deteta, smatra naš saogovornik.

"Sada imamo i smrt građanina u službenim prostorijama u postupka prikupljanja obaveštenja, jer koliko je meni poznato iz medija, to lice još nije imalo status osumnjičenog. Mada njegov status i nije toliko bitan koliko je bitno šta se sa njime desilo odnosno kako se sa njime postupalo. Imamo i onaj momenat da je prva i zvanična informacija bila da je to lice preminulo prirodnom smrću usled infarkta u službenim prostorijama prilikom obavljanja razgovora. Sve to, zaključno sa informacijom o prirodnoj smrti majke tog preminulog građanina, koja je i sama službeno ispitivana u vezi slučaja, pretpostavlja jedan scenario koji omogućava prostor za razne verzije pri čemu se udaljavamo od odgovora na pitanje, šta se desilo sa nestalom devojčicom? “, ističe Radojković.

Inače, kako je Radar otkrio, Dragijević je preminuo nasilnom smrću u policijskom pritvoru. Nakon nasilne smrti brata osumnjičenog tokom policijskog zadržavanja, spekuliše se da bi uhapšeni sada mogli da promene iskaz uz tvrdnje da su ih dali pod prisilom.

„Ono što je formalno-pravno jako važno jeste da priznanje samo po sebi, ako se ne dovede u vezu sa konkretnim dokazima, posrednim ili neposrednim, nema procesnog značaja. Okrivljeni može da ćuti, iznosi neistinite sadržaje događaja, da opovrgne svoj iskaz, da iznese novu verziju predmetnog događaja. Međutim, na kraju svega, svakako je sud taj koji donosi odluku da li je neko kriv ili ne odnosno ceni dokaze i date iskaze".

Naš sagovornik ponovo navodi da je jako važno da se uvek držimo činjenica i toga šta je čija nadležnost i odgovornost.

„Deteta nema, a uzimajući sve drugi u obzir, s pravom se postavlja sve veći znak pitanja šta se tu zapravo sve desilo. Od prijave događaja, kako je on kvalifikovan, koliko je ljudi bilo tamo… Ispostavilo se da su neki ljudi, kasnije osumnjićeni, bili prisutni pored toliko pripadnika policije na terenu, da su službenim vozilom prenosili telo usmrćene devojčice sa jednog mesta na drugo… I sve to dok je bila potpuna blokada terena i kontrola kretanja lica. Ova situacija nije baš najjasnija široj javnosti“, zaključuje nekadašnji pomoćnik direktora policije i dodaje:

"Zato se svi sa pravom pitaju - šta se tamo dogodilo? Za traženje odgovora na ovo i ovakva pitanja, prava adresa je uvek tužilac a za sve druge aktere bi trebalo da važi pravilo da bez njegove saglasnosti ništa se zvanično ne bi moglo izneti u javnost. To bi bio jedini način da bi se izbegla ovakva situacija kakva je trenutna, a to je da imamo nažalost stvoren osećaj postojanja rijaliti programa napravljenog u javnosti od ovog slučaja, pri čemu ne treba zaboraviti činjenicu da su neki ljudi u ovim događajima stvarno izgubili život ili svoje najmilije“.