27
Građani okupljeni 15. marta na velikom protestu u Beogradu u organizaciji studenata u blokadi, koji su stajali kod Jugoslovensko-dramskog pozorišta, Beograđanke i Studentskog kulturnog centra (SKC), osetili su najteže posledice zvučnog udara, a nevladine organizacije koje su istraživale ovaj događaj, objavile su njihova potresna svedočenja.
Nevladine organizacije koje su prikupile svedočenja građana koji su se 15. marta našli u Ulici kralja Milana na velikom protestu u organizaciji studenata u blokadi, saopštile su danas da su podnele krivičnu prijavu Javnom tužilaštvu za organizovani kriminal za terorizam. Svedočenja su uzeta od građana koji su se našli na potezu od Terazija do Slavije.
Građani koji su se našli na udaru do danas neidentifikovanog talasa opisivali su zvuk, psihička i fizička iskustva osim zvuka, njegove posledice, kao i posledice stampeda koji je usledio. Više o tome kako su građani opisivali zvuk možete pročitati u našem posebnom tekstu. Oni koji su opisali ono što je usledilo nakon toga, mahom su imali tegobe poput dezorijentacije, mučnine, zujanja u ušima, glavobolje, straha, panike…
U velikoj analizi ovog događaja, objavljenim na sajtu zvuk.labs.rs, svedočenja građana su sortirana po lokacijama na kojima su stajali. Tako je jedna građanka, koja se u 19.11 časova našla kod Beograđanke, opisala je da je njoj delovalo kao da se dešavala apokalipsa i da je mislila da će svi umreti.
„Nevezano za stampedo, u trenutku kada sam bila na zemlji delovalo je kao da se dešava apokalipsa, ja sam bila totalno dezorijentisana, u sekundi mi se sve zamutilo, pokušavala sam tri puta da ustanem sa zemlje kako bih se sklonila sa ulice ali nisam uspevala fizički i konstantno sam se saplitala. U pitanju je užasan strah i panika, zaista je delovalo kao da ćemo svi umreti svakog trenutka. Kada je zvuk prestao povratila mi se orijentacija, uspela sam da ustanem ali sam se cela tresla i nisam mogla da se smirim narednih pola sata. Kasnije, uveče, kada sam stigla kući, kada me je sve stiglo, to su bili napadi plakanja i panike, nesanica i gubitak apetita danas ceo dan“, opisala je svoj utisak.
Neki su imali osećaj kao da ih „bager sve gazi“.
„Strašan strah, ljudi padaju, stampedo ljudi kreće na mene kao da ih nešto gura, kao da nas neki bager sve gazi. Jako lupanje srca, drhtanje celog tela, kao da mi je svaki organ drhtao, a i celo telo spolja. Vilica mi je drhtala, pomislila sam da cemo svi umreti tu. Ali najveći strah za sina koji je ostao kod SKC-a. To stanje šoka je satima trajalo. Krenuli smo niz Kneza Milosa, strah, šta je sledece? Da li će opet to da nam urade, da li nam negde prave sačekušu“, opisivala je druga građanka.
Neki od njih, iako za sebe tvrde da nisu skloni panici, kažu da su je tog dana osetili.
„Strah, nelagodu, poželiš da pobegneš, a nemaš kud. Zvuči zastrasujuće, a ne znaš šta je. Pitali smo se svi šta je ovo, šta se desilo. Ja sam bila uplašena, generalno nisam sklona panici i pomislila sam u sebi, šta god da nailazi bolje da ostanem ovde, ima nas puno, nego da bežim, nemoguće je u ovoj gužvi. Bolje ostati ovde, puno nas je, nema mrdanja“, opisivala je ona.
Druga kaže da je osetila strah i jezi od nečega nevidljivog i strašnog.
„Osetila sam paniku ali s obzirom na to da je bilo moje dvoje dece i još šestoro njihovih drugara, prva moja reakcija je bila da zaštitim decu i ja sam samo panično gurala rukama sve da budu iza mene. Imala sam osećaj da ide smrt ka nama jer je i vrisak ljudi naišao i to je strasno zvučalo“, kaže ona.
Srčani bolesnici su se požalili da su, pored straha i panike, osetili ubrzan rad srca i blag bol u grudima.
„Gubitak pojma o vremenu, ubrzan rad srca, inače bolujem i pijem lekove za tahikardiju, blag i tup bol u grudima“, navedeno je u ovom svedočenju.
Druga učesnica protesta jaže da je zujanje u ušima i glavobolju osećala dan kasnije.
„A sinoć možda blagu dezorijentaciju, šta se desava. Ali pošto sam doktor, moja prva rekcija je bila da priđem devojci koja je dobila napad panike, pa nisam obraćala pažnju na sebe. Ali prijateljica koja je bila sa mnom, jako je bila uznemirena, nju sam smirivala da nije ništa strašno bilo“, kaže ona i navodi da su bili zbunjeni jer nisu znali šta se dešava.
Jedna građanka je posvedočila da je u domu zdravlja dobila bensedin kako bi se smirila, ali da je upućena kod psihijatra.
„Pritisak u glavi, vroglavice, ubrzan rad srca, nemir. Danas je drugi dan od kad se to desilo i ne prestajem da plačem. Dobila sam bensedin u domu zdravlja i uput za psihijatriju“, navela je ona.
27
3
74
7
Oni koji su stajali kod Studentskog kulturnog centra (SKC) na uglu Resavske ulice i Kralja Milana opisivali su na gotovo identičan način ono što se dogodilo. Neki su međutim imali i nešto teže posledice, nekima je pozilo, neki su izgubili svest.
„Po završetku zvuka, krenula sam panično da trčim na stranu, u strahu da je neki auto. Potom mi je pozlilo, osećaj kao da ću da padnem u nesvest. Popila sam vode i počela da se tresem, poput napada panike. Nakon toga sam se čula sa porodicom i krenula ka njima, i dalje u panici i užasnom osećaju. Nakon toga sam osećala bol u stomaku i mučninu, a od ujutru me bole uši i glava“, navela je jedna građanka.
Druga osoba, koja se našla kod SKC-a kaže da fizički ništa nije osetila, ali psihički jeste. Mislila je, kaže, da je „to to“ i da su bacili bombu na njih.
„Nismo osetili stampedo jer smo mi već bili na ivičnjaku, pa smo se brzinski i prilepili uz zid zgrade, meni je neverovatno da je telo instiktivno krenulo na stranu a ne napred“, kaže ona.
Mnogi smatraju da su osetili veliki nalet adrenalina zato što su stajali u tišini i odavali počast, kako kažu, „spuštenog garda“.
„Zbog svega šta smo znali da spremaju, pomislio sam da je to početak nekog napada na sve nas u ulici: uletanje batinaša, policije, bacanje kamenih kocki sa zgrada. Devojke oko nas su pale, uključujući i moju sestru. Nakon što smo ih podigli, umirivali smo ih, gledali da ih zaštitimo i spremili se za borbu. Sve kasnije što sam osećao, bile su fiziološke posledice reakcije organizma i tela na „flight of fight“ situaciju. Nakon puštanja adrenalina, osetio sam blagu temperaturu, glavobolju i bol u ušima“, kaže ovaj učesnik protesta.
Druga ženska osoba, inače doktorka, kaže da je pala, ali se i podigla i da se brzo spustila niz stepenice. Kaže da tek kada je sela, postala je svesna teskobe koju oseća u grudima i da otežano diše.
„Strah je postojao ali nisam bila sama, bio je i suprug ali on nije imao tegobe nikakve. Te noći sam se probudila i nisam više spavala. Juče, u nedelju, (16. mart) sam takođe ujutru imala tu teskobu u grudima i bila sam malaksala i bez snage. Danas sam relativno ok, ali slabost neka. Napominjem, lekar sam, razlikujem strah od fizičkog oštećenja, inače ne pijem lekove i nemam hroničnih oboljenja“, navela je ova doktorka.
Jedna učesnica skupa kaže da je bila uverena da će umreti.
„U prvom trenutku sam osetila nenormalan strah, smatrala sam da umirem sigurno, nekako sam se pribrala da probam da se sklonim na bezbedno. Uveče jaka glavobolja, ujutru takođe, periodične mučnine, pritisak i bol u levom uhu (okrenula sam se na levo čim sam čula buku)“, opisala je.
Oni koji su stajali nešto niže ka Slaviji, kod Jugoslovenskog dramskog pozorišta, kažu da imali posledice po sluh, neki opisuju i da su se, osim što su bili potpuno dezorijentisani, nesvesno umokrili. Drugi kažu da im je oslabljen sluh na levom uhu jer im je za strana glave bila izložena direktno zvučnom udarcu.
„Osetila sam neki nemir, strah, paniku, anksioznost. Srce mi je lupalo kao ludo, a istovremeno kao da su mi pluća bila mala i nedovoljna da udahnem. Kao da “je slon legao na mene”. Nisam povraćala, ali je bio prisutan neki čudan osećaj u stomaku“, navela je ova osoba.
Druga kaže da je bila preplašena.
3
12
9
10
„Mislila sam da će nas zemlja progutati… Dok sam htela da se okrenem da vidim šta se to čuje, već sam bila na podu. Takav strah ne umem ni da opišem. Na podu si i ljudi oko tebe vrište, i ti ne znaš šta je sledeće što će se desiti“, kaže ova učesnica, dok druga opisuje:
„Ogromnu paniku, uznemirenost. Ugurali su me ljudi u frizerski salon (vlasnica nas odmah izvacivala napolje uz reči da je ovo privatan posed), izgubila sam mamu i sestru u tom momentu jer su one bile odgurnute van salona. Nisam mogla da se smirim pola sata, teško disanje, stezanje u grudima, dok nisam panično počela da bežim u pravcu kuće zajedno sa mamom i sestrom kad smo se našle. Mama je srčani bolesnik, pa smo morali stati usput da dođe do vazduha, da bismo nastavile dalje u smeru ka stanu“.
Jedna žena opisuje da je njena ćerka izgubila svest.
„Kod ćerke je došlo do gubitka svesti, na nekoliko sekundi. Tako da sam bila usmerena da njoj pomignem, ali strah, panika“, opisuje ona.
Građanka koja je stajala u blizini kaže da joj je svako čulo u organizmu govorilo da je životno ugrožena.
„Jezivo lupanje srca (tahikardija), pritisak i zujanje u ušima, klecanje kolena, kao da je svaka ćelija u organizmu, svako čulo (osim vida) pokazivalo da sam životno ugrožena i da treba da bežim, a ničeg nije bilo – jeziva igra za mozak, obmana; dan posle – dezorjentisanost, ponovno proživljavanje svega, anksioznost“, navodi, dok druga opisuje:
„Ekstreman strah, smrtni strah, pomislila sam – Sad je gotovo. To su mogli biti snajperski hici ili bomba ili kamenice ili automobil koji se zaleteo, nešto jako i nekontrolisano. Bila sam u panici i trčala sam ka skloništu, ka zgradi gde živim“.
Jedna osoba, koja se predstavila kao naučnik biolog, detaljno je opisala i psihičke i fizičke posledice.
„Mnogo jače psihičke nego fizičke. Fizičke su se pojavile odmah, mislim pri kraju trajanja zvuka: blaga slabost u kolenima i nešto kao blage palpitacije, treperenje u predelu srca, a za drugo nisam sigurna jer je i uzbuđenje tokom celog dana bilo veliko, a i mi smo prepešačili oko 25 km. Psihičke su mi fascinantne: prvo strah, intenzivan, neobjašnjiv strah od nečega neljudskog. Mislim, ne od batinaša ili nečega konkretnog, nego od neke zloslutne sile koju ne poznajemo. Ja sam inače naučnik, biolog, i relativno razuman stvor. Sećam se da mi je prva asocijacija bila: au, evo ga zemljotres, ali bez podrhtavanja tla… stajala sam kao opčinjena, prestravljena, i čekala da se, da izvinite, trotoar rastvori i nešto jezivo što ne poznajemo krene na nas. Zapravo, sećanja su mi sada, posle 20 sati, vrlo jasna ali kao na usporenom snimku. Pamtim taj prvi zvuk, pa sve slike i moja razmišljanja… Ali sve neobično usporeno; tek naknadno postajem svesna glasova ljudi koji vrište u strahu, ali i to vrištanje mi je utišano u sećanju. Kao da zvuk vrištanja dolazi nakon svih slika, kao pri lošoj montaži filma, neverovatno. Dakle, iracionalni strah, poremećeno rezonovanje i ne baš normalna percepcija. Odjednom“, opisala je ova osoba.
Jedan građanin kaže da kada je došao kući sa protesta, mnogo mu je zujalo u glavi.
„Verujem da je to od pištaljki, uzbuđenja i mase koja se okupila. Međutim sledećeg jutra dan nakon protesta, tupa glavobolja, blago pištanje koje nestaje sat vremena nakon razbuđivanja i celodnevna malaksalost i gubitak ravnoteže. Takođe zanimljiva stvar jeste da su mi ruke otkazivale. Npr, ispala mi je viljuška, upaljač, olovka. I to u više navrata ne mojom voljom, a da pritom nisam ni osetio nerve. Ceo dan se osećam kao da sam leteo avionom“.
Jedna osoba je navela da je osetila nelagodu u stomaku, neku veoma nisku frekvenciju.
„Visoke frekvencije nisam čuo jer ne čujem dobro preko 12Khz. Zatim, blagu anskioznost, veliku glavobolju i bol u usima“, navodi.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare