4
Dvanaestog minuta tišine 15. marta, tokom odavanja pošte žrtvama pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu, mirne ljude nešto je "pogodilo", što je izazvalo strah i mnoge nateralo u paničan beg. Vlast nastavlja da negira upotrebu bilo kakvog zvučnog oružja na velikom protestu 15. marta, te zasad nije utvrđeno šta je izazvalo uznemirenje javnosti i zdravstvene tegove kod više hiljada ljudi. Ono što vlast neće da uradi, uradilo je šest nevladinih organizacija koje su sakupila i obradila 3.032 svedočenja ljudi koji su osetili to "nešto" 15. marta u Beogradu.
Ono što je zapravo trebalo da uradi tužilaštvo, uradilo je šest nevladinih organizacija koje se bave zaštitom ljudskih prava, Beogradski centar za ljudska prava, Crta, FemPlatz, Građanske inicijative, A11 – Inicijativa za ekonomska i socijalna prava i Komitet pravnika za ljudska prava –YUCOM.
Pročitajte još:
4
9
0
Oni su ispitali ukupno 3.032 osobe i sakupili njihova iskustva i sortirali ih po određenim kategorijama: opis zvuka, fizička i psihička iskustva osim zvuka, posledice zvuka, posledice stampeda, linija dejstva nepoznatog zvučnog uređaja od Terazija, preko Ulice kralja Milana do Slavije.
Podeljena je na devet deonica, a po prikupljenim podacima najjači udar je bio kod Jugoslovenskog dramskog pozorišta (JDP) i Studentskog kulturnog centra (SKC).
Kako piše u uvodu projekta „Svedočanstva zvučnog napada“, koji možete pogledati na ovom linku: „Tokom mirnog protesta 15. marta 2025. godine u Beogradu, na kojem je učestvovalo više stotina hiljada građana, oko 19:11 časova, tokom petnaestominutne tišine, dogodio se zabrinjavajući zvučni incident. Nepoznato sredstvo za kontrolu mase uznemirilo je građane i izazvalo iznenadni stampedo, paniku i fizičke povrede. Najčešće opisan kao jak huk nalik avionu ili vozu, ponekad praćen talasom toplote, događaj je izazvao različite reakcije. Više od 3.500 građana svedočilo je o psihološkim i fizičkim posledicama, od kojih su stotine medicinski dokumentovane“.
Kako je građanima taj zvuk izgledao, može se pročitati u svedočanstvima, neki ga opisuju kao detonaciju, drugi kao zvuk rakete, ali ubedljiva većina opisuje ili kao zvuk aviona u niskom letu ili nekog ogromnog vozila koje juri ka okupeljenima.
Druga osoba, koja je stajala kod Jugosloveskog dramskog pozorišta, opisuje zvuk sličnim rečima:
„Šum, odnosno huk nalik na kretanje motornog vozila, uporedio bih ga sa podzvučnom tutnjavom motora u daljini, i najviše je uporedivo sa dubokom grmljavinom motociklista koji su bili na protestu, ali slušano iz velike daljine. Uz taj zvuk, čuo se i nadolazeći žamor ljudi“.
Osoba koja je stajala kod SKC, opisuje događaj nešto drugačije: „Zvuk je ličio na huk jakog vetra koji se približava i biva sve glasniji. Istovremeno je ličio na šištanje nečega što će da eksplodira. Nije bilo eksplozije, samo je odjednom prestalo“.
Ono što je posebno uznemirujuće, gotovo potresno, su svedočenja građana o fizičkim i psihičkim iskustvima koje su doživeli, osim zvuka. Treba imati u vidu da se ovako nešto prvi put dogodilo u Srbiji i Beogradu.
Žrtve su opisale i posledice zvuka, osećanja koja su osetili 15. marta, a to su uglavnom strah i ankcioznost, panika, šok i oduzetost.
„Strah. Bila sam sa suprugom i roditeljima. Izgubila sam ih u trenutku i prepala se da je njih pokosio neki auto“, opisala je događaj žena koja je stajala kod SKC-a.
Skoro identičnim rečima osećaj opisuje i svedokinja koja se našla kod JDP:
„Ogroman strah i panika jer ne znamo šta se dešava, a masa počinje da trči. Ja sam bila okrenuta ka stepeništu, drugarica kaže da sam izgledala prepadnuto kad sam joj rekla beži. A ja sam videla kako ljudi poćinju da trče niz stepenice i oduzela se jer nisam znala ko su. Kako smo bile na samom obodu gužve, uspele smo da otrčimo pre stampeda“.
Istragu o mogućoj upotrebi neke vrste zvučnog oružja sprovode domaće institucije, ali i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare